Постови
GDE SE NALAZIO RAJSKI VRT?
„I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namjesti čovjeka, kojega stvori.“ (Postanje, 2:8) Kazivanje postaje sasvim određeno: „A voda tecijaše iz Edema natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke. Jednoj joj je ime Fison (Pison), ona teče oko cijele zemlje Evilske, a ondje ima zlata, I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i dragoga kamena oniha. A drugoj je rijeci ime Geon (Gihon), ona teče oko cijele zemlje Huske. A trećoj je rijeci ime Hiddekel (Tigris), ona teče k Asirskoj. A četvrta je rijeka Efrat (Euphrates).“ (Postanje, 2:10-14)
Put do teorije
Ali, gde su sada Pison i Gihon? I gde se nalazio, ako je uopšte i postojao kao određena geografska lokacija, edenski vrt? Teolozi, istoričari, obični radoznali ljudi i naučnici vekovima nastoje da to odgonetnu. Eden je bio smeštan na tako mnogo različitih mesta kao i izgubljena Atlantida. Neki su smatrali da bi mogao biti u Mongoliji ili Indiji ili Etiopiji. Oni su to svoje mišljenje sasvim razumno zasnivali na starosti tih oblasti i na pretpostavci da tajanstveni Pison i Gihon moraju biti u vezi sa druge dve velike reke drevnog sveta: Nilom i Gangom.
Druga omiljena lokacija bila je Turska, jer i Tigar i Eufrat izviru u tamošnjim planinama, a tamo je i Ararat na kome se zaustavila Nojeva lađa. Poslednjih sto godina, od otkrića starih civilizacija u današnjem Iraku, naučnici su se uopšte okrenuli ka dolinama rijeka Tigra i Eufrata i mestima južnog Sumera, posebno ka oblasti oko 240 km severnije od sadašnjeg vrha Persijskog zaliva.
Dr Juris Zarinjš (Juris Zariņš) sa univerziteta u Springfildu (SAD), ne slaže se sa ovom južnosumerskom teorijom. Proučavajući sedam godina ovo pitanje, on smatra da edenski vrt leži ispod voda Persijskog zaliva i veruje da je priča o Adamu i Evi u vezi sa Rajem, posebno njihovo isterivanje iz njega, veoma sažet navod o možda najvećoj revoluciji koja je ikada potresala čovečanstvo: pomaku od lovstva-prikupljanja hrane ka zemljoradnji.
Ni jedna posebna naučna disciplina nije dovoljna da pokrije dug, složen put kojim se Zarinjš kretao da bi stigao do svoje teorije. On je, poput mnogih drugih istraživaca, počeo od jednostavnog biblijskog kazivanja, koje je „uvek iznova čitao, s jednog i drugog kraja“. Tome je dodao arheološke nalaze u Saudijskoj Arabiji, gde je radio više od deset godina. Zatim je konsultovao najistaknutije naučnike sa područja geologije, hidrologije i lingvistike i, na kraju, vasionske snimke „Lendsata“ (Landsat).
Suvo tlo u Zalivu
Radi se o veoma složenoj priči koja je počela pre 30 milenijuma pre naše ere. O promenama klime od vlažne ka suvoj, od suve ka vlažnoj, sa propratnim migracijama na Srednjem istoku. O nebrojenim ljudima: lovcima-sakupljačima hrane koje su zemljoradnici izmestili, preistorijskim Ubaidima koji su podizali gradove, Sumercima koji su stvorili pismo i Asircima koji su preuzeli sumersko pismo i njihovu legendu o raskošnoj, divnoj zemlji Edenu zvanoj Dilmun. Na kraju, o Kašitima u Mesopotamiji, savremenicima Izraelaca koji su tada stvarali drzavu Izrael.
U rekonstrukciji svega toga, postoje dva ključna, mada samo približna datuma. Prvi se odnosi na prelaz sa Neandertalca na savremenog čoveka oko 30000 godina p.n.e. Neki antropolozi smatraju da je do ovoga došlo duž istočne obale Sredozemnog i Egejskog mora i u Iraku. U to vreme, veliko ledeno doba još je vladalo u većem delu Evroazije; zahvaljujući njemu, nivo mora se bio spustio 120 metara, tako da je na mestu sadašnjeg Persijskog zaliva sve do Hormuskog tesnaca bilo suvo tlo. U more su se ulivali ne samo Tigar i Eufrat koji i danas postoje, već i Gihon, Pison i njihove pritoke sa Arabijskog poluostrva i iz Irana. Izgleda sasvim razumno da je tehnološki primitivan ali novi čovek, u svojoj stalnoj potrazi za hranom, prirodni raj smestio u oblast gde se sada nalazi Zaliv.
Ali raj nije nastao tada. To se desilo, smatra Zarinjš, oko 6000. godine p.n.e. Između 30000. i 6000. p.n.e, klima se menjala. Od 15000. p.n.e, padavine su se drastično smanjile. Suočeno sa sve većom sušom, paleolitsko stanovništvo se povuklo; jedan deo je otišao čak u oblast koju znamo kao „plodni polumesec“ (severno duž Tigra i Eufrata, zapadno prema vlažnoj Sredozemnoj obali, južno ka Nilu), kao i istočno ka dolini reke Ind. Drugi deo, možda izmoren dugim putovanjem, zadovoljio se surovijim uslovima centralne Arabije i nastavio da traga za hranom što je najbolje mogao.
Povratak kiša
Tada je, oko 6000. do 5000. p.n.e, posle dugog sušnog perioda, nastupila tzv. neolitska vlažna faza, kad su se kiše vratile u oblast Zaliva. Oblasti istočne i severoistočne Saudijske Arabije i jugozapadnog Irana ponovno su postale zelene i plodne. Stanovništvo se vratilo. Životinjske kosti ukazuju na to da je u tom periodu Arabija imala obilno divljači. Hiljade komada kamenog oruđa ukazuje na intenzivnu čovekovu aktivnost oko sada suvih jezera i reka. Tako je oko 6000. do 5000. p.n.e. zemlja ponovno postala pravi raj, snabdevena svim darovima prirode i savršeno prilagođena životu sakupljača hrane.
Ipak, nešto se bilo promenilo: pojavila se zemljoradnja. Ne preko noći – „bio je to veoma postepen proces, ne događaj“, naglašava Zarinjš. Nastajao je duž obale Sredozemlja i u današnjem Iranu i Iraku, kad su se grupe lovaca-sakupljača transformisale u zemljoradnike. Sakupljači hrane iz centralne Arabije, kad su se vratili u južnu mesopotamijsku niziju, našli su je već naseljenu ovim zemljoradnicima. Pošto se proces desio pre nego je izumljeno pismo, nema zapisa o lomovima koje je ta evolucija morala izazvati, o teškim problemima u vezi sa tradicionalnim vrednostima i načinom života, seobama klanova i plemena. Zarinjš smatra da je moralo biti daleko dramatičnije od mnogo kasnije industrijske revolucije ili današnjih poremećaja koje izaziva uvođenje računara.
Do loma je došlo, smatra Zarinjš, u dolinama Tigra i Eufrata i u Severnoj Arabiji, gde su lovci-sakupljači hrane, nadirući iz manje gostoljubivih oblasti, bili suočeni sa tehnički naprednijim ljudima koji su znali kako da gaje i podižu životinje, koji su izrađivali specijalnu grnčariju i bili skloni da žive u stalnim grupama. Ko su bili ti ljudi? Zarinjš smatra da je to bila jedna južno-mesopotamijska grupa koju danas nazivamo Ubaidi. Oni su oko 5000. p.n.e. osnovali najstariji grad južne Mesopotamije, Eridu. Mada su Eridu i drugi gradovi poput Ura i Uruka, bili otkriveni još pre jednog stoleća, za prisustvo Ubaida duž obale Kuvajta i Saudijske Arabije zna se tek nešto više od deset godina, pošto su otkriveni tragovi njihovih naselja, grobova i specijalne grnčarije.
Zemljoradnici kao „grešnici“
Zarinjš je na Ubaide naišao u Saudijskoj Arabiji i tu je počeo da razvija svoju hipotezu o pravom značenju biblijskog Edena. Jedan ključ leži u lingvistici: reč Eden ili Edin, javlja se najpre u Sumeru, mesopotamijskoj oblasti koja je dala prvi pisani jezik na svetu. To je bilo u trećem milenijumu pre naše ere, više od tri hiljade godina posle uspona ubaidske kulture. Na sumerskom reč „eden“ znači „plodna ravnica“. Reč „adam“ takođe je postojala u klinastom pismu i značila je nešto kao „naselje u ravnici“. Iako su obe reči najpre napisane na sumerskom, kao i nazivi mesta kao što su Ur i Uruk, one su starije, nisu sumerskog porekla. Jedan sjajni asirolog, Beno (Benno) Landsberger, izneo je 1943. teoriju da su sva ta imena lingvistički ostaci jednog presumerskog naroda, koji je pre pojave Sumeraca dao svoje nazive rekama i gradovima, pa čak i nekim specifičnim zanatima, kao što su grnčarstvo i kazandžiluk.
Landsberger je presumerski jezik nazvao protoeufratski. Drugi naučnici misle da su njime govorili Ubaidi. Bilo kako bilo, postojeća imena ugrađena su u sumerski i prvi put napisana. A mit o bujnom i divnom mestu zvanom Eden, kodifikovan je time što je bio zapisan.
Zarinjš, međutim, smatra da cela priča o Rajskom vrtu, kad je konačno zapisana, odražava gledište lovaca-sakupljača hrane. „To je bio rezultat sudara dve grupe, sudar dva načina života. Adamu i Evi pripadali su svi darovi prirode. Imali su sve što im je bilo potrebno, ali su zgrešili i bili izgnani. Kako su zgrešili? Izazivajući samog svemogućeg Boga. Kao grešnici, oni su predstavljali zemljoradnike, pridošlice koje su htele da uzmu stvari u svoje ruke, da se oslone na svoje znanje i sopstveno umeće pre nego na Njegove darove“.
„Nije bilo novinara koji bi pisali o sukobu, niti istoričara. Međutim, događaj nije prošao nezapažen. On je postao deo kolektivnog sećanja i zapisan je mnogo kasnije u veoma sažetom obliku, u Knjizi postanja. Zapis je bio vrlo kratak, što ne znači da nije bio i značajan“.
Pomoć „Lendsata“
Kako se moglo desiti da jedan napredan narod nastavlja mit po kome su njegovi preci grešnici? Možda su Ubaidi, za koje se zna da su plovili niz istočnu obalu Arabije i tamo se kolonizirali, naišli na potomke sakupljača hrane proterane iz Edena, čuli od njih strašnu priču o gubitku raja i ponavljali je dok nije postala njihova sopstvena legenda. Ili su možda, odgovarajući na sve veće pritiske i stresove jednog društva koje je postajalo sve složenije, nalazili utehu u maštanju o dobrim starim vremenima, kad je život bio prijatniji, jednostavniji, idiličniji. U svakom slučaju, postojala je priča čvrsto usađena u mitologiji Ubaida, koju su Sumerci kasnije prihvatili i zapisali.
U ovoj fazi rada, Zarinjš se vraća geografiji i geologiji da bi odredio tačan položaj oblasti Edena gde smatra da je sudar dostigao vrhunac. Jer, svedočanstva su nesigurna; pre svega, Knjiga postanja je pisana sa hebrejskog gledišta. Ona kaže da je vrt „istočno“, to jest istočno od Izraela. U pogledu reka, ona je vrlo određena. Sa Tigrom i Eufratom je lako jer su još tu. U doba kad je Knjiga postanja pisana, Eufrat mora da je bio značajniji, jer se identifikuje samo po imenu i bez objašnjenja kuda sve teče. Pison bi se po biblijskom navodu mogao nalaziti u zemlji Evilskoj, to jest na području Mesopotamije-Arabije. Taj navod potvrđuju geološki nalazi na zemlji i fotografije „Lendsata“ iz kosmosa. Te fotografije jasno otkrivaju jednu „fosilnu reku“ koja je nekad tekla kroz severnu Arabiju sada isušenim koritima koja današnji Saudijci i Kuvajčani znaju kao Vadi Riman i Vadi Batin. Uz to, prema Bibliji, oblast je bila bogata u bdelijumu, jednoj aromatičnoj smoli koja se još može naći u severnoj Arabiji, i zlatu, koje se tu dobijalo još i 1950-ih godina.
Problem predstavlja Gihon, koji „teče oko cele Etiopije“. Na hebrejskom, geografski navod bio je „Cush“ ili „Kush“. Prevodioci Biblije u 17. veku, preveli su „Cush“ ili „Kush“ kao „Etiopija“ – koja je dalje na jugu i u Africi – poremetivši tako geografsku kartu i stolećima izluđujući istraživače. Zarinjš smatra da je Gihon reka Karun, koja izvire u Iranu i teče na jugozapad prema sadašnjem Zalivu. Karun se takođe pojavljuje na „Lendsatovim“ fotografijama i bio je reka koja je, dok nije bila pregrađena, najviše pridonosila nanosu koji je formirao deltu na vrhu Persijskog zaliva.
Sumerska igra reči
Na taj način, Rajski vrt, prema geografskim nalazima, mora da se nalazio negde na vrhu Zaliva u vreme kad su se sve četiri reke spajale i tekle kroz oblasti koja je tada bila iznad nivoa Zaliva. Sa navodom u Knjizi postanja da se reka iz Edena „delila u četiri reke“ pozabavio se istraživač Biblije Efraim Špajzer (Ephraim Speiser) pre nekoliko godina: pasus, kaže on, odnosi se na četiri reke uzvodno od mesta njihovog spajanja u jednu reku koja je navodnjavala vrt. Navod u Knjizi je čudan, ali razumljiv ako se ima u vidu da opis potiče iz narodnog sećanja, zapisan milenijumima pošto su se događaji odigrali i to od ljudi koji tamo nikada nisu bili.
Špajzer je takođe sugerisao da bi tajanstveni „Cush“ ili „Kush“ trebalo tačno pisati kao „Kashshu“ i, dalje, da se on odnosi na Kašite, narod koji je oko 1500. p.n.e. osvojio Mesopotamiju i njome vladao do oko 900. p.n.e. To Zarinjš smatra veoma važnim.
„U vreme kad su Kašiti vladali Mesopotamijom, formiran je narod Izraela. Hebreji su svakako morali da ih sretnu i čuju za tradiciju stare Mesopotamije, za mitove i bajke. Mora da su čuli i za imena Eden i Adam“.
Ime Eva ne pojavljuje se na sumerskom, ali postoji veoma interesantna veza – navod da je Eva oblikovana od Adamovog rebra u priči o vrtu. Zašto rebro? U jednom poznatom sumerskom spevu koji je preveo i analizirao naučnik Semjuel Noa (Samuel Noah) Kramer, iznosi se pored ostaloga kako je bog vode Enki naljutio boginju majku Ninhursag time što je pojeo osam magičnih biljaka koje je ona stvorila. Boginja majka bacila je smrtnu kletvu na Enkija i iščezla, verovatno da se ne bi predomislila. Kasnije, međutim, kad se Enki jako razboleo i kad mu je otkazalo osam „organa“, Ninhursag se vratila i pozvala osam isceliteljskih božanstava, jedno za svaki bolesni organ. Sumerska reč za „rebro“ je „ti“, ali ta reč znači i „učiniti živim“. Tako se isceliteljsko božanstvo koje je radilo na Enkijevom rebru zvalo „Nin-ti“ i tako je u lepoj igri reči postalo „žena rebra“ i „žena koji čini živim“. Ova sumerska igra reči ne može se prevesti na hebrejski, na kome su reči za „rebro“ i „učiniti živim“ sasvim različite. Ali samo rebro ušlo je u biblijski tekst i kao „Eva“ simbolizovalo „majku svega što živi“.
Povlačenje pred vodom
Ova i druge veze sa sumerskim mitom vrlo su jasni i po Zarinjšu pokazuju da su Hebreji, uprkos tesnim vezama sa Egiptom, najstarije duhovne korene imali u Mesopotamiji. „Abraham je putovao u Egipat, Josip je putovao u Egipat, cela istorija egzodusa vezana je za Egipat, pa ipak ničeg egipatskog nema u prvim glavama Knjige postanja. Svi najstariji navodi vezani su za Mesopotamiju.
Mnogo pre nego što je Knjiga postanja napisana, smatra Zarinjš, fizički Eden bio je iščezao pod vodama Zaliva. Čovek je tamo srećno živeo, ali je između 5000. i 4000. p.n.e. došlo do pojave svetskih razmera, tzv. flandrijske transgresije, koja je izazvala naglo podizanje nivoa mora. Zaliv se počeo puniti vodom, dok oko 4000. p.n.e. nije dostigao sadašnji nivo, progutavši Eden i sva naselja duž obala Zaliva, pa čak i južne delove današnjeg Irana i Iraka.
„Sumerci su uvek isticali da su njihovi preci potekli iz mora i ja mislim da su oni bukvalno u pravu“, kaže Zarinjš. „Oni su se pred nadolazećim vodama povukli od Zaliva gde su živeli hiljadama godina ka severu, u Mesopotamiju“.
Njihov prvobitni „Eden“ je nestao, ali je novi, tzv. Dilmun, na višem zemljištu duž istočne obale Arabije, ušao u epsku poeziju u trećem milenijumu pre naše ere. Do tada već drevna mitologija o zemlji izobilja, večnog života i mira, zauzela je čvrsto mesto u kolektivnom duhu i u jednoj specifičnoj geografskoj oblasti.
Naučni svet je za Dilmun prvi put čuo pre nešto više od sto godina, Kad su naučnici uspeli da dešifruju tablice sa klinastim pismom koje je iskopao arheolog Ostin Henri Lejard (Austen Henry Layard) u Ninivi, jednom asirskom utvrđenju, u današnjem Iraku. On se najranije pominje u ekonomskim spisima koji su se odnosili na trgovinu ljudima i dobrima. Na kasnijim tablicama, na svoje veliko čuđenje, naučnici su počeli da čitaju ne samo o Edenu, Adamu i „ženi rebra“, već i o Velikom potopu i sumerskom heroju zvanom Gilgameš i njegovom traganju za drvom života.
Eden umesto Dilmuna
O tačnoj lokaciji Dilmuna mišljenja se razilaze. Zarinjš i većina naučnika smatraju da se nalazio na ostrvima Bahrein i Failaka i na istočnoj obali Saudijske Arabije. Ostrvo Bahrein bilo je Hong-Kong tog doba, bogato središte međunarodne trgovine, sa brodovima koji su se kretali između Mesopotamije i civilizacije doline Inda. Na njemu i na istočnoj obali Saudijske Arabije nalaze se desetine hiljada tumula – daleko više nego što bi odgovaralo retkom domaćem stanovništvu – od kojih i neki vrlo bogati grobovi, većinom iz perioda 2500. do 1900. p.n.e. Neki ukazuju na tesne veze sa Sumercima. Edena više nije bilo, pa su oni želeli da idu u rajsku zemlju Dilmun, bilo zbog hodočašća ili kao na mesto svog konačnog odmora.
Na kraju, mora se postaviti jedno pitanje. Kad su Izraelci prihvatili drevne mesopotamijsko-arapske priče opterećene davno zaboravljenim borbama, klimatskim promenama, poluzaboravljenim tradicijama, zašto su izabrali reč Eden umesto Dilmun?
„Možda nikada nisu čuli za reč Dilmun“, kaže Zarinjš. „Stvarno ne znamo. Arheolog Denjel Pots (Daniel Potts) sada upravo traga za tim da li je reč Dilmun postojala u helenističko doba? U vreme Aleksandra Velikog došlo je do jezičke pukotine. Klinasto pismo bilo je zamenjeno mnogo efikasnijim sistemom, grčkim alfabetom. Moć je prešla sa Istoka na Zapad, u Grčku i Rim. Stare priče i stare reči izbledele su jer nije više bilo moći koja je stajala iza njih. Do otkrića tablica iz Ninive, asirsko klinasto pismo bilo je mrtvo. Ime i ideja Edena nisu bili prenošeni sumerskim jezikom Dilmuna, već hebrejsko-heleni stičkim jezikom Edena“. Radi se možda o istorijskom, arheološkom, prevodilačkom akcidentu sto je Dilmun bio izgubljen, a Eden sačuvan.
Ako je Zarinjš u pravu, u Bibliju je ugrađeno veoma staro narodno sećanje, ne samo kao priča o stvaranju nego i priča o otimanju čoveka od potpune zavisnosti do opasnog samopouzdanja, sa svim opasnostima koje su s tim vezane.
(Smithsonian, septembar 1983.)
„I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namjesti čovjeka, kojega stvori.“ (Postanje, 2:8) Kazivanje postaje sasvim određeno: „A voda tecijaše iz Edema natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke. Jednoj joj je ime Fison (Pison), ona teče oko cijele zemlje Evilske, a ondje ima zlata, I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i dragoga kamena oniha. A drugoj je rijeci ime Geon (Gihon), ona teče oko cijele zemlje Huske. A trećoj je rijeci ime Hiddekel (Tigris), ona teče k Asirskoj. A četvrta je rijeka Efrat (Euphrates).“ (Postanje, 2:10-14)
Ali, gde su sada Pison i Gihon? I gde se nalazio, ako je uopšte i postojao kao određena geografska lokacija, edenski vrt? Teolozi, istoričari, obični radoznali ljudi i naučnici vekovima nastoje da to odgonetnu. Eden je bio smeštan na tako mnogo različitih mesta kao i izgubljena Atlantida. Neki su smatrali da bi mogao biti u Mongoliji ili Indiji ili Etiopiji. Oni su to svoje mišljenje sasvim razumno zasnivali na starosti tih oblasti i na pretpostavci da tajanstveni Pison i Gihon moraju biti u vezi sa druge dve velike reke drevnog sveta: Nilom i Gangom.
Druga omiljena lokacija bila je Turska, jer i Tigar i Eufrat izviru u tamošnjim planinama, a tamo je i Ararat na kome se zaustavila Nojeva lađa. Poslednjih sto godina, od otkrića starih civilizacija u današnjem Iraku, naučnici su se uopšte okrenuli ka dolinama rijeka Tigra i Eufrata i mestima južnog Sumera, posebno ka oblasti oko 240 km severnije od sadašnjeg vrha Persijskog zaliva.
Dr Juris Zarinjš (Juris Zariņš) sa univerziteta u Springfildu (SAD), ne slaže se sa ovom južnosumerskom teorijom. Proučavajući sedam godina ovo pitanje, on smatra da edenski vrt leži ispod voda Persijskog zaliva i veruje da je priča o Adamu i Evi u vezi sa Rajem, posebno njihovo isterivanje iz njega, veoma sažet navod o možda najvećoj revoluciji koja je ikada potresala čovečanstvo: pomaku od lovstva-prikupljanja hrane ka zemljoradnji.
Ni jedna posebna naučna disciplina nije dovoljna da pokrije dug, složen put kojim se Zarinjš kretao da bi stigao do svoje teorije. On je, poput mnogih drugih istraživaca, počeo od jednostavnog biblijskog kazivanja, koje je „uvek iznova čitao, s jednog i drugog kraja“. Tome je dodao arheološke nalaze u Saudijskoj Arabiji, gde je radio više od deset godina. Zatim je konsultovao najistaknutije naučnike sa područja geologije, hidrologije i lingvistike i, na kraju, vasionske snimke „Lendsata“ (Landsat).
Suvo tlo u Zalivu
Radi se o veoma složenoj priči koja je počela pre 30 milenijuma pre naše ere. O promenama klime od vlažne ka suvoj, od suve ka vlažnoj, sa propratnim migracijama na Srednjem istoku. O nebrojenim ljudima: lovcima-sakupljačima hrane koje su zemljoradnici izmestili, preistorijskim Ubaidima koji su podizali gradove, Sumercima koji su stvorili pismo i Asircima koji su preuzeli sumersko pismo i njihovu legendu o raskošnoj, divnoj zemlji Edenu zvanoj Dilmun. Na kraju, o Kašitima u Mesopotamiji, savremenicima Izraelaca koji su tada stvarali drzavu Izrael.
U rekonstrukciji svega toga, postoje dva ključna, mada samo približna datuma. Prvi se odnosi na prelaz sa Neandertalca na savremenog čoveka oko 30000 godina p.n.e. Neki antropolozi smatraju da je do ovoga došlo duž istočne obale Sredozemnog i Egejskog mora i u Iraku. U to vreme, veliko ledeno doba još je vladalo u većem delu Evroazije; zahvaljujući njemu, nivo mora se bio spustio 120 metara, tako da je na mestu sadašnjeg Persijskog zaliva sve do Hormuskog tesnaca bilo suvo tlo. U more su se ulivali ne samo Tigar i Eufrat koji i danas postoje, već i Gihon, Pison i njihove pritoke sa Arabijskog poluostrva i iz Irana. Izgleda sasvim razumno da je tehnološki primitivan ali novi čovek, u svojoj stalnoj potrazi za hranom, prirodni raj smestio u oblast gde se sada nalazi Zaliv.
Ali raj nije nastao tada. To se desilo, smatra Zarinjš, oko 6000. godine p.n.e. Između 30000. i 6000. p.n.e, klima se menjala. Od 15000. p.n.e, padavine su se drastično smanjile. Suočeno sa sve većom sušom, paleolitsko stanovništvo se povuklo; jedan deo je otišao čak u oblast koju znamo kao „plodni polumesec“ (severno duž Tigra i Eufrata, zapadno prema vlažnoj Sredozemnoj obali, južno ka Nilu), kao i istočno ka dolini reke Ind. Drugi deo, možda izmoren dugim putovanjem, zadovoljio se surovijim uslovima centralne Arabije i nastavio da traga za hranom što je najbolje mogao.
Povratak kiša
Tada je, oko 6000. do 5000. p.n.e, posle dugog sušnog perioda, nastupila tzv. neolitska vlažna faza, kad su se kiše vratile u oblast Zaliva. Oblasti istočne i severoistočne Saudijske Arabije i jugozapadnog Irana ponovno su postale zelene i plodne. Stanovništvo se vratilo. Životinjske kosti ukazuju na to da je u tom periodu Arabija imala obilno divljači. Hiljade komada kamenog oruđa ukazuje na intenzivnu čovekovu aktivnost oko sada suvih jezera i reka. Tako je oko 6000. do 5000. p.n.e. zemlja ponovno postala pravi raj, snabdevena svim darovima prirode i savršeno prilagođena životu sakupljača hrane.
Ipak, nešto se bilo promenilo: pojavila se zemljoradnja. Ne preko noći – „bio je to veoma postepen proces, ne događaj“, naglašava Zarinjš. Nastajao je duž obale Sredozemlja i u današnjem Iranu i Iraku, kad su se grupe lovaca-sakupljača transformisale u zemljoradnike. Sakupljači hrane iz centralne Arabije, kad su se vratili u južnu mesopotamijsku niziju, našli su je već naseljenu ovim zemljoradnicima. Pošto se proces desio pre nego je izumljeno pismo, nema zapisa o lomovima koje je ta evolucija morala izazvati, o teškim problemima u vezi sa tradicionalnim vrednostima i načinom života, seobama klanova i plemena. Zarinjš smatra da je moralo biti daleko dramatičnije od mnogo kasnije industrijske revolucije ili današnjih poremećaja koje izaziva uvođenje računara.
Do loma je došlo, smatra Zarinjš, u dolinama Tigra i Eufrata i u Severnoj Arabiji, gde su lovci-sakupljači hrane, nadirući iz manje gostoljubivih oblasti, bili suočeni sa tehnički naprednijim ljudima koji su znali kako da gaje i podižu životinje, koji su izrađivali specijalnu grnčariju i bili skloni da žive u stalnim grupama. Ko su bili ti ljudi? Zarinjš smatra da je to bila jedna južno-mesopotamijska grupa koju danas nazivamo Ubaidi. Oni su oko 5000. p.n.e. osnovali najstariji grad južne Mesopotamije, Eridu. Mada su Eridu i drugi gradovi poput Ura i Uruka, bili otkriveni još pre jednog stoleća, za prisustvo Ubaida duž obale Kuvajta i Saudijske Arabije zna se tek nešto više od deset godina, pošto su otkriveni tragovi njihovih naselja, grobova i specijalne grnčarije.
Zemljoradnici kao „grešnici“
Zarinjš je na Ubaide naišao u Saudijskoj Arabiji i tu je počeo da razvija svoju hipotezu o pravom značenju biblijskog Edena. Jedan ključ leži u lingvistici: reč Eden ili Edin, javlja se najpre u Sumeru, mesopotamijskoj oblasti koja je dala prvi pisani jezik na svetu. To je bilo u trećem milenijumu pre naše ere, više od tri hiljade godina posle uspona ubaidske kulture. Na sumerskom reč „eden“ znači „plodna ravnica“. Reč „adam“ takođe je postojala u klinastom pismu i značila je nešto kao „naselje u ravnici“. Iako su obe reči najpre napisane na sumerskom, kao i nazivi mesta kao što su Ur i Uruk, one su starije, nisu sumerskog porekla. Jedan sjajni asirolog, Beno (Benno) Landsberger, izneo je 1943. teoriju da su sva ta imena lingvistički ostaci jednog presumerskog naroda, koji je pre pojave Sumeraca dao svoje nazive rekama i gradovima, pa čak i nekim specifičnim zanatima, kao što su grnčarstvo i kazandžiluk.
Landsberger je presumerski jezik nazvao protoeufratski. Drugi naučnici misle da su njime govorili Ubaidi. Bilo kako bilo, postojeća imena ugrađena su u sumerski i prvi put napisana. A mit o bujnom i divnom mestu zvanom Eden, kodifikovan je time što je bio zapisan.
Zarinjš, međutim, smatra da cela priča o Rajskom vrtu, kad je konačno zapisana, odražava gledište lovaca-sakupljača hrane. „To je bio rezultat sudara dve grupe, sudar dva načina života. Adamu i Evi pripadali su svi darovi prirode. Imali su sve što im je bilo potrebno, ali su zgrešili i bili izgnani. Kako su zgrešili? Izazivajući samog svemogućeg Boga. Kao grešnici, oni su predstavljali zemljoradnike, pridošlice koje su htele da uzmu stvari u svoje ruke, da se oslone na svoje znanje i sopstveno umeće pre nego na Njegove darove“.
„Nije bilo novinara koji bi pisali o sukobu, niti istoričara. Međutim, događaj nije prošao nezapažen. On je postao deo kolektivnog sećanja i zapisan je mnogo kasnije u veoma sažetom obliku, u Knjizi postanja. Zapis je bio vrlo kratak, što ne znači da nije bio i značajan“.
Pomoć „Lendsata“
Kako se moglo desiti da jedan napredan narod nastavlja mit po kome su njegovi preci grešnici? Možda su Ubaidi, za koje se zna da su plovili niz istočnu obalu Arabije i tamo se kolonizirali, naišli na potomke sakupljača hrane proterane iz Edena, čuli od njih strašnu priču o gubitku raja i ponavljali je dok nije postala njihova sopstvena legenda. Ili su možda, odgovarajući na sve veće pritiske i stresove jednog društva koje je postajalo sve složenije, nalazili utehu u maštanju o dobrim starim vremenima, kad je život bio prijatniji, jednostavniji, idiličniji. U svakom slučaju, postojala je priča čvrsto usađena u mitologiji Ubaida, koju su Sumerci kasnije prihvatili i zapisali.
U ovoj fazi rada, Zarinjš se vraća geografiji i geologiji da bi odredio tačan položaj oblasti Edena gde smatra da je sudar dostigao vrhunac. Jer, svedočanstva su nesigurna; pre svega, Knjiga postanja je pisana sa hebrejskog gledišta. Ona kaže da je vrt „istočno“, to jest istočno od Izraela. U pogledu reka, ona je vrlo određena. Sa Tigrom i Eufratom je lako jer su još tu. U doba kad je Knjiga postanja pisana, Eufrat mora da je bio značajniji, jer se identifikuje samo po imenu i bez objašnjenja kuda sve teče. Pison bi se po biblijskom navodu mogao nalaziti u zemlji Evilskoj, to jest na području Mesopotamije-Arabije. Taj navod potvrđuju geološki nalazi na zemlji i fotografije „Lendsata“ iz kosmosa. Te fotografije jasno otkrivaju jednu „fosilnu reku“ koja je nekad tekla kroz severnu Arabiju sada isušenim koritima koja današnji Saudijci i Kuvajčani znaju kao Vadi Riman i Vadi Batin. Uz to, prema Bibliji, oblast je bila bogata u bdelijumu, jednoj aromatičnoj smoli koja se još može naći u severnoj Arabiji, i zlatu, koje se tu dobijalo još i 1950-ih godina.
Problem predstavlja Gihon, koji „teče oko cele Etiopije“. Na hebrejskom, geografski navod bio je „Cush“ ili „Kush“. Prevodioci Biblije u 17. veku, preveli su „Cush“ ili „Kush“ kao „Etiopija“ – koja je dalje na jugu i u Africi – poremetivši tako geografsku kartu i stolećima izluđujući istraživače. Zarinjš smatra da je Gihon reka Karun, koja izvire u Iranu i teče na jugozapad prema sadašnjem Zalivu. Karun se takođe pojavljuje na „Lendsatovim“ fotografijama i bio je reka koja je, dok nije bila pregrađena, najviše pridonosila nanosu koji je formirao deltu na vrhu Persijskog zaliva.
Sumerska igra reči
Na taj način, Rajski vrt, prema geografskim nalazima, mora da se nalazio negde na vrhu Zaliva u vreme kad su se sve četiri reke spajale i tekle kroz oblasti koja je tada bila iznad nivoa Zaliva. Sa navodom u Knjizi postanja da se reka iz Edena „delila u četiri reke“ pozabavio se istraživač Biblije Efraim Špajzer (Ephraim Speiser) pre nekoliko godina: pasus, kaže on, odnosi se na četiri reke uzvodno od mesta njihovog spajanja u jednu reku koja je navodnjavala vrt. Navod u Knjizi je čudan, ali razumljiv ako se ima u vidu da opis potiče iz narodnog sećanja, zapisan milenijumima pošto su se događaji odigrali i to od ljudi koji tamo nikada nisu bili.
Špajzer je takođe sugerisao da bi tajanstveni „Cush“ ili „Kush“ trebalo tačno pisati kao „Kashshu“ i, dalje, da se on odnosi na Kašite, narod koji je oko 1500. p.n.e. osvojio Mesopotamiju i njome vladao do oko 900. p.n.e. To Zarinjš smatra veoma važnim.
„U vreme kad su Kašiti vladali Mesopotamijom, formiran je narod Izraela. Hebreji su svakako morali da ih sretnu i čuju za tradiciju stare Mesopotamije, za mitove i bajke. Mora da su čuli i za imena Eden i Adam“.
Ime Eva ne pojavljuje se na sumerskom, ali postoji veoma interesantna veza – navod da je Eva oblikovana od Adamovog rebra u priči o vrtu. Zašto rebro? U jednom poznatom sumerskom spevu koji je preveo i analizirao naučnik Semjuel Noa (Samuel Noah) Kramer, iznosi se pored ostaloga kako je bog vode Enki naljutio boginju majku Ninhursag time što je pojeo osam magičnih biljaka koje je ona stvorila. Boginja majka bacila je smrtnu kletvu na Enkija i iščezla, verovatno da se ne bi predomislila. Kasnije, međutim, kad se Enki jako razboleo i kad mu je otkazalo osam „organa“, Ninhursag se vratila i pozvala osam isceliteljskih božanstava, jedno za svaki bolesni organ. Sumerska reč za „rebro“ je „ti“, ali ta reč znači i „učiniti živim“. Tako se isceliteljsko božanstvo koje je radilo na Enkijevom rebru zvalo „Nin-ti“ i tako je u lepoj igri reči postalo „žena rebra“ i „žena koji čini živim“. Ova sumerska igra reči ne može se prevesti na hebrejski, na kome su reči za „rebro“ i „učiniti živim“ sasvim različite. Ali samo rebro ušlo je u biblijski tekst i kao „Eva“ simbolizovalo „majku svega što živi“.
Povlačenje pred vodom
Ova i druge veze sa sumerskim mitom vrlo su jasni i po Zarinjšu pokazuju da su Hebreji, uprkos tesnim vezama sa Egiptom, najstarije duhovne korene imali u Mesopotamiji. „Abraham je putovao u Egipat, Josip je putovao u Egipat, cela istorija egzodusa vezana je za Egipat, pa ipak ničeg egipatskog nema u prvim glavama Knjige postanja. Svi najstariji navodi vezani su za Mesopotamiju.
Mnogo pre nego što je Knjiga postanja napisana, smatra Zarinjš, fizički Eden bio je iščezao pod vodama Zaliva. Čovek je tamo srećno živeo, ali je između 5000. i 4000. p.n.e. došlo do pojave svetskih razmera, tzv. flandrijske transgresije, koja je izazvala naglo podizanje nivoa mora. Zaliv se počeo puniti vodom, dok oko 4000. p.n.e. nije dostigao sadašnji nivo, progutavši Eden i sva naselja duž obala Zaliva, pa čak i južne delove današnjeg Irana i Iraka.
„Sumerci su uvek isticali da su njihovi preci potekli iz mora i ja mislim da su oni bukvalno u pravu“, kaže Zarinjš. „Oni su se pred nadolazećim vodama povukli od Zaliva gde su živeli hiljadama godina ka severu, u Mesopotamiju“.
Njihov prvobitni „Eden“ je nestao, ali je novi, tzv. Dilmun, na višem zemljištu duž istočne obale Arabije, ušao u epsku poeziju u trećem milenijumu pre naše ere. Do tada već drevna mitologija o zemlji izobilja, večnog života i mira, zauzela je čvrsto mesto u kolektivnom duhu i u jednoj specifičnoj geografskoj oblasti.
Naučni svet je za Dilmun prvi put čuo pre nešto više od sto godina, Kad su naučnici uspeli da dešifruju tablice sa klinastim pismom koje je iskopao arheolog Ostin Henri Lejard (Austen Henry Layard) u Ninivi, jednom asirskom utvrđenju, u današnjem Iraku. On se najranije pominje u ekonomskim spisima koji su se odnosili na trgovinu ljudima i dobrima. Na kasnijim tablicama, na svoje veliko čuđenje, naučnici su počeli da čitaju ne samo o Edenu, Adamu i „ženi rebra“, već i o Velikom potopu i sumerskom heroju zvanom Gilgameš i njegovom traganju za drvom života.
Eden umesto Dilmuna
O tačnoj lokaciji Dilmuna mišljenja se razilaze. Zarinjš i većina naučnika smatraju da se nalazio na ostrvima Bahrein i Failaka i na istočnoj obali Saudijske Arabije. Ostrvo Bahrein bilo je Hong-Kong tog doba, bogato središte međunarodne trgovine, sa brodovima koji su se kretali između Mesopotamije i civilizacije doline Inda. Na njemu i na istočnoj obali Saudijske Arabije nalaze se desetine hiljada tumula – daleko više nego što bi odgovaralo retkom domaćem stanovništvu – od kojih i neki vrlo bogati grobovi, većinom iz perioda 2500. do 1900. p.n.e. Neki ukazuju na tesne veze sa Sumercima. Edena više nije bilo, pa su oni želeli da idu u rajsku zemlju Dilmun, bilo zbog hodočašća ili kao na mesto svog konačnog odmora.
Na kraju, mora se postaviti jedno pitanje. Kad su Izraelci prihvatili drevne mesopotamijsko-arapske priče opterećene davno zaboravljenim borbama, klimatskim promenama, poluzaboravljenim tradicijama, zašto su izabrali reč Eden umesto Dilmun?
„Možda nikada nisu čuli za reč Dilmun“, kaže Zarinjš. „Stvarno ne znamo. Arheolog Denjel Pots (Daniel Potts) sada upravo traga za tim da li je reč Dilmun postojala u helenističko doba? U vreme Aleksandra Velikog došlo je do jezičke pukotine. Klinasto pismo bilo je zamenjeno mnogo efikasnijim sistemom, grčkim alfabetom. Moć je prešla sa Istoka na Zapad, u Grčku i Rim. Stare priče i stare reči izbledele su jer nije više bilo moći koja je stajala iza njih. Do otkrića tablica iz Ninive, asirsko klinasto pismo bilo je mrtvo. Ime i ideja Edena nisu bili prenošeni sumerskim jezikom Dilmuna, već hebrejsko-heleni stičkim jezikom Edena“. Radi se možda o istorijskom, arheološkom, prevodilačkom akcidentu sto je Dilmun bio izgubljen, a Eden sačuvan.
Ako je Zarinjš u pravu, u Bibliju je ugrađeno veoma staro narodno sećanje, ne samo kao priča o stvaranju nego i priča o otimanju čoveka od potpune zavisnosti do opasnog samopouzdanja, sa svim opasnostima koje su s tim vezane.
(Smithsonian, septembar 1983.)
Нема коментара:
Постави коментар