Постови
Светислав Првановић:
ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН
Судећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.
Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имена Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.
Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок).
На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.
У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.
Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским кановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.
Прочитај цео текст...
