Naše stare praznoverice i običaji

Светислав Првановић:

НАШЕ СТАРЕ ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ОБИЧАЈИ

Мало је крајева у нашој земљи који се одликују таквим етничким шаренилом као Тимочка Крајина. Хетерогени састав њеног становништва, уз потпуну очуваност како старинаца тако и разних досељеничких група (српских, влашких и бугарских), изукрштана наречја и говорне струје, прави мозаик народног фолклора, обичаја и предања, све то њену етнографску слику чини врло занимљивом.

На жалост, иако она пружа обиље материјала за етнолошка проучавања, за њега се до данас, осим Маринка Станојевића, нико није озбиљније заинтересовао. А тај материјал, под притиском све бржих економских и друштвених промена, ишчезава из дана у дан. Стари полако одлазе, а са њима лежу у гроб не само њихова схватања и начин живота, већ и све оно што су знали о нашој даљој прошлости, испуњеној робовањем, заблудама и патњама сваке врсте.

Интересантну област етнологије чине разне празноверице и обичаји.

По веровању старих Тимочана, које се код заосталог света и сада упорно одржава, људском судбином одлучују неке више, невидљиве силе. То нису само бог, анђели и свеци на небу и ђаволи на земљу, које је хришћанство званично признало. То су и разне друге, од цркве непризнате духовне силе – але, неведе, удуриснице, самодиве, самовиле, чуме, вампири, аждаје, змајеви, вештице, вирушке, осење, караконџуле и шта још све не. Кријући се по пољима и путевима, по запуштеним зградама, поред мостова и воденица, оне свуда прате човека и вребају прилику да му чине зло.

Веровање у сва та чуда вуче порекло из дубоке старине, још из некадашњег словенског паганизма. У Тимочкој Крајини и данас се срећу трагови словенске митологије. Тако, на пример, за кључко село Велесницу К. Јиречек наводи да је тако названа по имену старословенског бога Велеса или Волоса, заштитника стоке. Прадавног митолошког порекла је и тимочка реч неведа, супротног значења од „веда“, од које су постале речи сведок, свадба итд. Неведа је неки зао дух, нешто невидљиво, незнано. Код Словена и данас „не вем“ значи не знам, а „неведење“ незнање, непознавање. Истог порекла је и реч „самодива“, слична руском „самодур“ (грубијан, тиранин). Тимочани у клетви употребљавају израз „Марен да га убије!“, у коме је реч „марен“ (негде марем или марам) тамног порекла и значења, али и она означава неку мистичну, натприродну силу.

1) Кмет повео село да истера змаја

2) Учитељ прогони вампире

3) Војвода спаљује вештицу

4) Убијање стараца

Bogorodičina crkva u Donjoj Kamenici

Владимир Поповић:
Црква у Доњој Каменици

Богородичина црква налази се у селу Доња Каменица код Књажевца, у Источној Србији, а подигнута је у првој половини XIV века, као задужбина непознатог бугарског властелина. Грађевина је релативно малих димензија, али веома занимљиве архитектуре чијим се складним пропорцијама ствара утисак монументалности. Конзерваторски радови на живопису и архитектури црквице су окончани 1958. године, а она се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Богородичина црква има основу крста неправилног облика, изнад кога се уздиже купола. На њеној западној страни се налази нартекс са спратом, над којим се уздижу две мале симетричне куле звонаре. Испред нартекса је некада постојао дрвени егзонартекс са спратом, од кога су данас видљиви само камени темељи, а његов приближан облик је приказан на моделима цркве, насликаним у ктиторским композицијама.

Живопис Богородичине цркве је различите тематике и носи одлике Ренесансе Палеолога, карактеристичне за то доба. Ктиторске композиције су приказане у црквеном наосу и на спрату нартекса. Циклуси сцена из живота светог Николе и свете Петке су налсикани у кулама звонарама и на спрату нартекса, док је његово приземље украшено фрескама владара и светих ратника који напоредо загрљени јашу. Поред ктиторских протерета, у првој зони наоса су приказани свеци, док су изнадњих насликана Страдања Христова и Велики Празници. У олтарксом делу је приказана Богородица са Христом и анђелима, као и Поклоњење архијереја.

O nekim znamenitostima Koželja

Љубиша Рајковић Кожељац:
О НЕКИМ ЗНАМЕНИТОСТИМА КОЖЕЉА



Развитак - часопис за друштвена питања, културу и уметност
(1962. година, број IV-V)

Poreklo imena Timok i Timočanin

Светислав Првановић:

ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН

Судећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.

Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имена Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.

Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок).

На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.

У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.

Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским кановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.

Прочитај цео текст...

LAPOT - običaj ubijanja staraca

Светислав Првановић:

ЛАПОТ – ОБИЧАЈ УБИЈАЊА СТАРАЦА

У старом веку, по казивању античких писаца Хесиода, Херодота и Страбона, код народа око Каспијског језера старци од преко шездесет година остављани су у некој згради без хране и воде и држани затворени док не помру. На много суровији начин поступало је скитско племе Масагета, које је своје остареле чланове клало, кувало и јело, уз неку врсту религиозног ритуала. Код Масагета се сматрало несрећом умрети природном смрћу.

Ништа боље није било ни у Европи, нарочито у балканским земљама. Кад се каже да је за лапот некада знала чак и стара Грчка, колевка најраније европске културе, онда не изненађује податак да су трачки Трибали, становници источне Србије, своје старе не само убијали, него су од њихових лешева припремали заједничке гозбе, које су се претварале у права пировања и оргије.

Тај обичај је владао и у средњем веку, и то широм света. Млечанин Марко Поло, прослављени светски путник, гледао је у Малаји како старце њихови млађи убијају, а затим поједу. На острвима Меланезије негде су их остављали да умру од глади, а негде им давали да бирају да ли да их уморе гушењем или живе сахране. Код сибирских Јакута и Чукча стари и неспособни припадници племена једноставно су убијани, а код неких америчких индијанаца остављани у дубокој прашуми, где су скапавали од глади и жеђи или су свршавали у канџама крвожедних звери.

У средњем веку обичај убијања изнемоглих родитеља био је дуго познат и у целој Европи, нарочито међу немачким и западнословенским племенима. Он је код полапских Словена напуштен у XI, а код лужичких Срба изгледа да се задржао и до XVI века. Код Немаца је престао тек онда кад су старци почели да деле имање синовима за живота, под условом да их они хране и одевају до смрти.

Svetilište Jupitera Dolihenusa

Ljubinka Vuković:
Svetilište Jupitera Dolihenusa u Brzoj Palanci



http://razvitak.4shared.com/
http://www.scribd.com/doc/20153766/Svetilište-Jupitera-Dolihenusa-u-Brzoj-Palanci