недеља, 28. август 2011.

Креслав Рысь - Руны восточных Славян


Креслав Рысь: РУНЫ ВОСТОЧНЫХ СЛАВЯН



Эта книга на данный момент является единственным комплексным исследованием, посвящённым рунам восточных славян, живших на землях от Невы до Десны и от Одера до Волги. Сейчас говорится о «тысячелетии славянской письменности» – но действительно ли ей всего 1000 лет? Основная цель книги – возродить и не дать погибнуть целому пласту славянской культуры – дохристианской письменности, тесно связанной с религией, философией и жизнью народов, населявших современную Россию.

Здесь также проводятся попытки сравнительного анализа рунических письменностей различных европейских, скандинавских, азиатских и средиземноморских народов, что даёт возможность охватить картину рунического искусства в целом.

недеља, 07. август 2011.

Naše stare praznoverice i običaji

Светислав Првановић:

НАШЕ СТАРЕ ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ОБИЧАЈИ


Мало је крајева у нашој земљи који се одликују таквим етничким шаренилом као Тимочка Крајина. Хетерогени састав њеног становништва, уз потпуну очуваност како старинаца тако и разних досељеничких група (српских, влашких и бугарских), изукрштана наречја и говорне струје, прави мозаик народног фолклора, обичаја и предања, све то њену етнографску слику чини врло занимљивом.

На жалост, иако она пружа обиље материјала за етнолошка проучавања, за њега се до данас, осим Маринка Станојевића, нико није озбиљније заинтересовао. А тај материјал, под притиском све бржих економских и друштвених промена, ишчезава из дана у дан. Стари полако одлазе, а са њима лежу у гроб не само њихова схватања и начин живота, већ и све оно што су знали о нашој даљој прошлости, испуњеној робовањем, заблудама и патњама сваке врсте.

Интересантну област етнологије чине разне празноверице и обичаји.

По веровању старих Тимочана, које се код заосталог света и сада упорно одржава, људском судбином одлучују неке више, невидљиве силе. То нису само бог, анђели и свеци на небу и ђаволи на земљу, које је хришћанство званично признало. То су и разне друге, од цркве непризнате духовне силе – але, неведе, удуриснице, самодиве, самовиле, чуме, вампири, аждаје, змајеви, вештице, вирушке, осење, караконџуле и шта још све не. Кријући се по пољима и путевима, по запуштеним зградама, поред мостова и воденица, оне свуда прате човека и вребају прилику да му чине зло.

Веровање у сва та чуда вуче порекло из дубоке старине, још из некадашњег словенског паганизма. У Тимочкој Крајини и данас се срећу трагови словенске митологије. Тако, на пример, за кључко село Велесницу К. Јиречек наводи да је тако названа по имену старословенског бога Велеса или Волоса, заштитника стоке. Прадавног митолошког порекла је и тимочка реч неведа, супротног значења од „веда“, од које су постале речи сведок, свадба итд. Неведа је неки зао дух, нешто невидљиво, незнано. Код Словена и данас „не вем“ значи не знам, а „неведење“ незнање, непознавање. Истог порекла је и реч „самодива“, слична руском „самодур“ (грубијан, тиранин). Тимочани у клетви употребљавају израз „Марен да га убије!“, у коме је реч „марен“ (негде марем или марам) тамног порекла и значења, али и она означава неку мистичну, натприродну силу.

1) Кмет повео село да истера змаја

2) Учитељ прогони вампире

3) Војвода спаљује вештицу

4) Убијање стараца