Timočka seljačka buna

Светислав Првановић:
ТИМОЧКА СЕЉАЧКА БУНА


Тимочка буна је била буна коју су 1883. године у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Неред је започео тако што је народ, на наговор шефа радикала Николе Пашића, одбио да преда оружје, онда када је крајем септембра наређено да се оружје одузме од народа. Одговор владе на то био је проглашење ванредног стања и увођење преког суда на основу којег је 97 учесника осуђењено на смрт, а 576 њих на дугогодишњу робију. Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором. Вође буне, Пашић и Аца Станојевић, избегли су смртну казну емигриравши на време из земље у Бугарску.

Naše stare praznoverice i običaji

Светислав Првановић:

НАШЕ СТАРЕ ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ОБИЧАЈИ

Мало је крајева у нашој земљи који се одликују таквим етничким шаренилом као Тимочка Крајина. Хетерогени састав њеног становништва, уз потпуну очуваност како старинаца тако и разних досељеничких група (српских, влашких и бугарских), изукрштана наречја и говорне струје, прави мозаик народног фолклора, обичаја и предања, све то њену етнографску слику чини врло занимљивом.

На жалост, иако она пружа обиље материјала за етнолошка проучавања, за њега се до данас, осим Маринка Станојевића, нико није озбиљније заинтересовао. А тај материјал, под притиском све бржих економских и друштвених промена, ишчезава из дана у дан. Стари полако одлазе, а са њима лежу у гроб не само њихова схватања и начин живота, већ и све оно што су знали о нашој даљој прошлости, испуњеној робовањем, заблудама и патњама сваке врсте.

Интересантну област етнологије чине разне празноверице и обичаји.

По веровању старих Тимочана, које се код заосталог света и сада упорно одржава, људском судбином одлучују неке више, невидљиве силе. То нису само бог, анђели и свеци на небу и ђаволи на земљу, које је хришћанство званично признало. То су и разне друге, од цркве непризнате духовне силе – але, неведе, удуриснице, самодиве, самовиле, чуме, вампири, аждаје, змајеви, вештице, вирушке, осење, караконџуле и шта још све не. Кријући се по пољима и путевима, по запуштеним зградама, поред мостова и воденица, оне свуда прате човека и вребају прилику да му чине зло.

Веровање у сва та чуда вуче порекло из дубоке старине, још из некадашњег словенског паганизма. У Тимочкој Крајини и данас се срећу трагови словенске митологије. Тако, на пример, за кључко село Велесницу К. Јиречек наводи да је тако названа по имену старословенског бога Велеса или Волоса, заштитника стоке. Прадавног митолошког порекла је и тимочка реч неведа, супротног значења од „веда“, од које су постале речи сведок, свадба итд. Неведа је неки зао дух, нешто невидљиво, незнано. Код Словена и данас „не вем“ значи не знам, а „неведење“ незнање, непознавање. Истог порекла је и реч „самодива“, слична руском „самодур“ (грубијан, тиранин). Тимочани у клетви употребљавају израз „Марен да га убије!“, у коме је реч „марен“ (негде марем или марам) тамног порекла и значења, али и она означава неку мистичну, натприродну силу.

1) Кмет повео село да истера змаја

2) Учитељ прогони вампире

3) Војвода спаљује вештицу

4) Убијање стараца

Poreklo imena Timok i Timočanin

Светислав Првановић:

ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН

Судећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.

Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имена Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.

Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок).

На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.

У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.

Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским кановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.

Прочитај цео текст...

Timočko-kučevski knez Borna

ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА
ОСНИВАЧ ПРВЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ

Појава хрватског кнеза Борне из прве половине IX века није још довољно објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три-четири године, хрватски историчари (Фердо Шишић, на пример) сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији.


Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били »legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant« (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).

Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран , потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други) прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.

Прочитати цео текст

Keltske fibule

Miodrag SLADIĆ, Filozofski fakultet Beograd

Tragom ranih keltskih uticaja na prostoru Timočke krajine

Na lokalitetu Banjska stena, u blizini Gamzigradske Banje, otkrivena je 1996. godine zoomorfna bronzana fibula sa predstavom glave hibridne životinje na kružno modelovanoj posuvraćenoj stopi. Fibula pripada horizontu ranih keltskih nalaza i najistočniji je nalaz ove vrste. Sličnost u pojedinim detaljima sa najstarijim fibulama sa kružno posuvraćenom stopom koje pripadaju sredini V veka pre naše ere, daje ovoj fibuli izvesnu hronološku prednost nad ostalim fibulama ovog tipa.

www.scribd.com/doc/25778747/Keltoiska-Fibula-u-Dolini-Timoka


ON TRACING EARLY CELTIC INFLUENCES IN TIMOČKA KRAJINA


Summary:

During 1996, in the systematic excavations carried out on Banjska Stena site, upstream from Gamzigradska Banja, a bronze crossbow zoomorphic fibula was found. It belongs to the type of Early La Tene fibulae having on the upturned foot a knob styled in the form of a hybrid animal, and modeled in the shape of a fish caught in the net, or maybe a fish with a harness. According to research so far, it is thought that the idea for their creation was inspired by the images of dragons represented on the scabbards of Early La Tene swords, as well as on pottery vessels of the type of tulip shaped tall goblets. In accordance with the concentration of these findings, and bearing in mind their Celtic origin, they can be considered to have originated from south-eastern Pannonia, in the present-day Hungary (Szent Andrea, Liter, Sopron-Becsidombrol), and western Rumania (Pecica). Later on, the distribution of such fibulae spread to Posavina (Donja Dolina), as well as to Serbian Podunavlje (the Danube valley) – Viminacium. However, although the finding from Banjska Stena is the most eastern one (Timočka Krajina) from the centre of their origin, it can be given absolute chronological primacy within this type of fibulae, due to great similarities to the fibulae originating in the Celtic culture central area (Val-de-Travers). The fibula from Banjska Stena should be dated into the middle of 4th century, or at the very beginning of the creating of this type of fibulae, whereas others may generally be dated in the second half of 4th century AD.