уторак, 31. децембар 2013.

Konstantin Veliki i kult Apolona

KONSTANTIN VELIKI I KULT APOLONA


Jedna od najintrigantnijih tema koje su okarakterisale prvu polvinu 4. stoleća svakako je odnos Konstantina Velikog prema hrišćanstvu. Koliko god imao zasluga za širenje i intitucionalizaciju hrišćanske crkve, toliko je njegova manifestacija te iste vere imala uglavnom nehrišćanske atribute. Na novcu koji kuje od 312. do svoje smrti vrlo su retki prikazi sa hrišćanskom simbolikom. Tako se na Konstantinovom novcu u periodu savladarstva (do 324.) a naročito od 313.-319. javlja predstava Nepobedivog boga (Sol Invicti) a neretko je prikazivan sa svim atributima mitraizma.

Da bi se shvatilo Konstantinovo poimanje vere, treba krenuti od premise da su za njega, odraslog i vaspitanog u duhu tradicije Rima, najvažnija i najpoštovanija božanstva bila ona koja su štitila Rim i rimske vladare što je on sam bio. Kako je mitraistička religija bila opšteprihvaćena u rimskoj vojsci, najviše zbog svog soteriološkog karaktera, dok je su Sol Invictis i Apolon ustanovljeni kao državni kultovi, to je bilo najprirodnije da Konstantin bude i ostane čvrsto vezan tokom svog života za ova božanstva. U nadolazećem hrišćanstvu, kako ćemo videti u daljem radu, Konstantin je prepoznao simbiozu ovih, već poštovanih kultova i kao vladar sve učinio da ova religija dođe na nivo državne vere. Trzavice i nesloga unutar hrišćana i podela na mnoštvo interpretacija ove vere učinile su da on, nakon Nikejskog sabora, odloži dalje angažovanje u institucionalizaciji hrišćanstva i počne da se vraća razmišljanjima i stavovima vezanim za Svemoćnog Boga, sve češće se vraćajući antičkom, prehrišćanskom nasleđu. U narednim redovima pokušaćemo da povučemo paralelu između solarnih kultova koje je poštovao Konstantin Veliki (Apolon, Mitra, Sol Invictus = Nepobedivo Sunce) i hrišćanstva za koje je tako mnogo uradio.


APOLON

Malo je božanstava u antičkom svetu koja su u toj meri imala u sebi zbir odlika drugih božanstava kao što je to slučaj sa Apolonom koji je zakonodavac, mantičar, zaštitnik ljudi i useva, iscelitelj, bog pomorstva i bog smrti. Poreklo njegovog imena najverovatnije je izvedeno iz vavilonske reči appulu (VRATA), odnosno iz imena hetitskog božanstva Appulunas-a, zaštitnika kapija i ulaza što je, pored ostalog, u Grčkoj bio Apolon. Tako je Apolon, preko Vavilona, Grčke sa kolonijama i Etrurije stigao na Apeninsko poluostrvo često poistovećivan sa Mitrom. Razlog za brzo širenje kulta Apolona među Etrurcima leži u njegovoj velikoj sličnosti sa njihovim božanstvom Vejovisom kime se nećemo šire i detaljnije baviti u ovom radu.
Najstarije Apolonovo kultno mesto na Apeninskom poluostrvu – Apolinar – nalazilo se van gradskih bedema, ispred Karmentinskih vrata. Ovo Apolonovo svetilište, jedino u starom Rimu, i hram unutar njega, izgrađeno je i posvećeno 429. godine p.n.e Apolonu Iscelitelju u nadi da on može da ublaži zarazu koja je u to vreme vladala ovim delom Apeninskog poluostrva. Zvanično upražnjavanje Apolona kao nosioca kulta Sunca u Rimskom Carstvu počelo je od vremena Oktavijana Avgusta koji je, u okviru svoje verske reforme a po nalogu Sibilinih knjiga, ustanovio kult Apolona kao jednog od najvećih rimskih bogova kome je bio posvećen i praznik Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) a sam Avgust je smatran je njegovim sinom i zemaljskom inkarnacijom. Od 212. p.n.e. ustanovljene su svečane igre u čast Apolona i Dijane, tzv. Apolonijske igre.

Mnogi drugi rimski vladari na čijem se novcu sreće predstava Apolona (Komod, Septimije Sever, Valerijan) negovali su kult ovog božanstva. Ni sam Konstantin do kraja svog života nije prekinuo kovanje novca sa predstavama Apolona ili Mitre. Zapravo, kult Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) počeo je da se u Rimskoj imperiji razvija po snažnim uticajem istočnjačkog boga Sunca, otelovljenog u persijskom bogu svetla Mitri. Bog Sol, prihvaćen kao službeno božanstvo Rima u vreme Aurelijana koji mu 274. diže hramove, predstavljao je prirodni derivat grčkih Helija i Apolona sa persijskim Mitrom.


MITRA

Mitra, persijsko božanstvo svetlosti, starije je u odnosu na većinu ostalih rimskih božanstava. Još u 14. st. pre n.e. sačuvao se govor hetitskog kralja Mušila u kome se Mitra poziva za svedoka. Važeći za sina Ahura-Mazde, Mitra je bio sinonim za svetlo koje prethodi Suncu da bi kasnije najpre pobedom nad Solom, bogom Sunca i pomirenjem sa njim, postao glavno solarno božanstvo.
Mitra ima dosta sličnosti sa istorijski kasnijim Isusom: rodila ga je Devica 25. decembra u pećini i poput Isusa, Mitra se na večeri oprostio od svojih 12 učenika i otišao Sunčevim kočijama bogovima. Od svojih sledbenika Mitra je tražio visoki stepen moralnosti, insistirajući na najvećoj čistoti, askezi i čednosti obećavajući kao nagradu lepši život posle smrti jer je on Spasilac čovečanstva. Svojim sledbenicima Mitra daje napitak spravljen od vina i krvi prabika što ima određenu paralelu sa hrišćanskom evharistijom a identično je i krštenje sledbenika zaranjanjem u vodu. Takođe je prisutno učenje o besmrtnosti duše kao i veliki broj simbola koji će se kasnije sresti u hrišćanstvu.

Zbog odbojnosti prema svemu što je persijsko, Mitrina religija nije prihvaćena u Grčkoj ali je od vremena Vespazijana, mitraizam zahvatio celokupnu Rimsku imperiju – Mitrin kult širili su po gradovima trgovci sa Istoka, a u graničnim područjima Orijentalci u rimskim legijama. Njegov kult je uzeo maha u drugoj polovini 2. stoleća kada su ga prihvatili najviši slojevi rimskog društva da bi dostigao je vrhunac sredinom 3. stoleća dok je imperator Komod bio je posvećen u Mitrine misterije.
Brojne su sličnosti između obreda različitih porekla kao što je to slučaj sa Kibelinim, Atisovim, Mitrinim, Baalovim, Dea Sirijinim, Izidinim i Serapisovim. Bilo da božanstva dolaze iz Anatolije, Irana, Sirije ili Egipta, bilo da su muška ili ženska, pokazuju sasvim jednake crte, unose shvatanja koja izgledaju kao da se uzajamno mogu zameniti. Osnova njihove sličnosti je da su to bogovi koji, umesto da su neosetljivi, trpe, umiru i vaskrsavaju. Bogovi čiji mitovi obuhvataju Svemir i čuvaju njegovu tajnu isti su oni čija zvezdana domovina upravlja svim zemljanima i koji samo svojim poklonicima, ali bez razlike na nacionalnost i poreklo, jemče podršku na putu ka njihovoj Čistoći.


KONSTANTIN

Kao mnogima pre njega Konstanciju Hloru i njegovom sinu Konstantinu, nasledniku na mestu cezara Galije i Britanije, najbliže je bilo poštovanje kulta Apolona koji je početkom 4. stoleća bio jedan od najvećih bogova rimskog panteona. Stoga je Konstantin, nakon odnešenih pobeda nad Germanima i Maksencijem u fazi priprema za polazak na Rim, 310. godine posetio „najpoštenije svetilište“, kako ga citira Evsevije misleći na Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji.
Boravak u svetilištu i san koji je Konstantin usnio u Apolonovom hramu, protumačen od strane egipćanina Zenona, bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog zemaljskog carstva. Tumačenje proročišta da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu boginja Nika stavlja na glavu) Konstantin nikada nije zaboravio niti je to učinio njegov biograf Evsevije koji je u panegiricima podsećao na prorečenu vladavinu od 30 godina. Postoje argumentovana mišljenja da je Konstantin u većem delu svoje vladavine sebe poistovetio sa Apolonom, što nije bilo neobičan za vladare koji su živeli u njegovo vreme ili pre njega – Dioklecijan je tvrdio da mu je rodonačelnik Jupiter dok se Maksimijan na isti način pozivao na Herkulesa.
Konstantin nije želeo ništa da menja posle pobede nad Maksencijem iako je usvojio znak u kome se seku slova Hi i Ro. Svečana sednica Kurije u čast Konstantina, oslobodioca Rima, održana je 25. decembra 312. na sam praznik rađanja nepobedivog Sunca (Sol Invictus) što je imalo veoma simbolički karakter. Konstantin je nastavio poštovanje rimskog običaja ustanovljavanja novih vladara na praznik Sol Invictusa tako što je 317. imenovao sinove Krispa i Konstansa cezarima upravo na ovaj dan. O trajnijoj vezanosti Konstantina Velikog za kult Apolona preko praznovanja novog, rađajućeg Sunca (Sol Invicti) svedoči proglas iz 321. godine kojim ovaj vladar Rima izdaje naredbu da sudovi budu zatvoreni 25. decembra radi „poštovanja dana Sunca“ dok njegova vojska, krećući u odsudni boj protiv Likinija 325., sa sobom nosi kao zaštitu Apolonove statue.

Istovremeno, Konstantin na jednom kraju Rima podiže hrišćanske hramove a na drugom postavlja kipove majke Kibele i boga Sunca – (Sol Invictusa) – čija predstava fizički podseća na samog Konstantina. Ovakav odnos Konstantina prema različitim verama može se objasniti ranijim izjednačavanjem Hrista sa životodavnim Suncem – kako Tertulijan navodi da su pojedini hrišćani njegovog doba predstavljali svoga Boga – kakav je bio kult Apolona. Nije isključeno da je Konstantin hrišćansko znamenje na nebu uoči Mulvijske bitke usvojio kao svoje zbog demonstracije samog Sunca, tj. više malih „Sunašca“ kako navodi Evsevije. Nepunih godinu dana pre smrti a u okviru proslave prorečene tridesetogodišnjice vladavine, Evsevije na ovaj deo podseća, između ostalog, Konstantina sledećim rečima koje ne ukazuju na Hrista već Apolona:

Neizreciva svetlost koja potiče od Svevišnjeg Boga, svojim plamenom ne dopušta nam neposredno viđenje njegovog božanstva. Oko nje kruže nebeske vojske, proglašavaju Ga Suverenom, Gospodom i Imperatorom
…Crpeći iz Njegovog sjaja kao iz neiscrpnog izvora svetlosti, redovi nebrojenih anđela i arhanđela i horovi nebeskih duhova blistaju.
Dok Božija Reč vlada s njim na vekove naš imperator od Boga voljen, koji iz tog božanskog izvora dobija ne znam koje carske izlive, upravlja svetom svih ovih dugih godina. . .
Ujedinjujući četiri moćna cezara u slozi i nebeskoj ljubavi kao četiri konja kvadrige on, uzvišeni aurig, upravlja i vodi ih po celoj zemljinoj kugli: svuda prisutan i nadgledajući sve.

Predstava Boga kao auriga, kočijaša koji upravlja upregnutim konjima, karakteristična je samo za solarne kultove Apolona i Mitre kao i svi ovde navedeni citati.

Da rezimiramo. Konstantin je došao na vlast kao poklonik Apolonovog kulta a neposredno pred kraj života, proslavljajući trideset godina svoje vladavine, episkop Eusebije iz Cezareje, njegov lični biograf i panegiričar, napisao je panegirik više u duhu Apolonijskom nego u Hrišćanskom duhu dok se, sudeći prema pojedinim zakonskim aktima, samo Konstantin nikada nije odrekao Solarnog kulta Apolona ili Mitre.

понедељак, 30. децембар 2013.

Simbolika ribe i hrišćanstvo



Arheološki podaci o ribi kao zaštitnom znaku prvih hrišćana

Prvi simbol hrišćanstva kojim su sledbenici Isusovog učenja obeležavali prostore svog stanovanja bila je predstava ribe. Ovaj simbol je, zajedno sa prikazom Isusa kao Dobrog Pastira i vina, sve do kraja 4. stoleća bio dominantan u hrišćanskoj ikonografiji. Najstariji do sada poznati spomenik sa prikazom ribe je otkriven 1865. u okviru groblja Domitillae, koje je deo rimskih katakombi. Oko tačnijeg datovanja postoje neznatna sporenja – italijanski arheolog de Rosi smešta ovaj grob u prvo stoleće, dok ga Beker datuje u prvu polovinu 2. stoleća. Na zidnoj slici predstavljene su tri osobe sa tri vekne hleba i ribom. U Izraelu je, u dvorištu zatvora Magedon, oktobra 2005. otkrivena crkva iz 2. stoleća sa odlično očuvanim mozaičnim prikazom para riba i teksta u kome se Isus Hrist naziva ribom.

U grobovima iz ovog perioda vrlo često se sreće u hrišćanskim grobovima prikaz para riba dok se u Nacionalnom muzeju u Rimu čuva nadgrobni spomenik s početka 3. stoleća sa predstavom dve ribe i natpisom ΙΧΘΥΣ ΖΩΝΤΩΝ („riba života“).

Vreme je nametalo svoje potrebe i u periodu progona bio je neophodan neki znak, simbol po kome će hrišćani međusobno prepoznavati onoga koji pripada njihovoj zajednici vere. Sva je prilika da je zbog svoje opšteprihvaćenosti i zastupljenosti u životu hrišćana riba zvanično postala simbolom hrišćana još pre sabora u Arlu 314. godine. U okviru osmog kanona precizirano je „da se određuje da se priznaje valjanost krštenja (onome) koji zna simbol“. Kao što smo naglasili u ovom radu, najprihvaćeniji simbol u dotadašnjem hrišćanskom svetu je bila riba.

Tek nakon navodne Konstantinove vizije krsta uoči borbe sa Maksencijem 312. godine ovaj znak postaje zaštitni simbol hrišćanstva ali će riba još izvesno vreme nastaviti da se prikazuje na centralnim mestima u hrišćanskim hramovima. Jedan od takvih slučajeva je iz vremena Justinijana u crkvi sv. Eufrazija u Poreču koja je podignuta 553. u čijem se osnovnom delu nalazi mozaični prikaz ribe. Ovde treba naglasiti da se navedeni prikaz ribe, nastao sa kraja 3. na prelasku u 4. stoleće, nalazi u delu poznatom kao Mavrov oratorijum. Istovetan slučaj je sa još par crkava na Siciliji iz ovog perioda o kojima nemamo dovoljno podataka osim što je poznato da su podignute na prelazu iz 5. u 6. stoleće.
Istorijska pojava Isusa i hrišćanstva i njena povezanost sa simbolom ribe javlja se najpre u Novom zavetu, na mestima na kojima On sam sebe alegorijski naziva „ribarem ljudi“. Tertulijan, pisac sa prelaza iz prvog u drugo stoleće, proširuje i objašnjava ovu ideju pišući „da smo svi mi male ribe, sledeći primer našeg ΙΧΘΥΣ, Isusa Hrista, rođeni u vodi“. Kliment episkop Aleksandrije, hrišćanski filosof i svetitelj koji je živeo i radio na prelazu iz drugog u treće stoleće, oko 202. piše najstariju poznatu himnu Isusu, delo Himna Spasitelju Hristu. On ovde podvlači da je Isus „ribar ljudi koji su spašeni, koji svojim slatkim životom vadi iz neprijateljskog potopa iz mora grešnosti“. Sam Kliment je preporučivao svojim čitaocima da na svoje pečate ali i kuće postave znak ribe.

Iz svega do sada iznetog jasno proizilazi da je identifikacija Isusa sa ribom bila u funkciji nekoliko decenija nakon Njegove smrti. Sa druge strane, videćemo kasnije, svet je još pre Isusa bio spreman na Njegov dolazak i spasiteljsku ulogu. Pet stoleća kasnije, Aurelije Avgustin nas obaveštava na koji način se hrišćanstvo povezuje sa rečju „riba“. Prema akronimu koji čine početna slova Ἰησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ sa značenjem „Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj“ dobija se reč ἰχθύς – riba.
Pre nego nastavimo dalji rad, moramo najpre da se zapitamo – šta je hrišćaninu koji nije znao grčki mogla da znači ova skraćenica na grčkom? Teško je poverovati da je kroz reč ἰχθύς neki stanovnik Galije, na primer, mogao da doživi soteriološku definiciju svog Boga. Čak ni pesma eritrejske proročice Sibile koja govori o dolasku Spasitelja a koju blaženi Avgustin prenosi u celosti, osim toga što u akrostihu daje akronim INΣOΥΣ ΧREIΣTOΣ ΘEOΥ ΥIOΣ ΣOTHP, ni približno ne razjašnjava ono o čemu piše nekome ko nije upoznat sa grčkim jezikom. Ukoliko ova priča, koju je Avgustin čuo i zabeležio, nije plod mašte, ona samo jasnije govori nekih stotinu godina pre rođenja Isusa o Njegovom dolasku davno i prorečenom spasenju ljudi.


Rasprostranjenost kulta ribe i njena simbolika u prehrišćanskoj misteriji

Mnogo pre pojave hrišćanstva, riba je već imala svoje duboko zastupljeno mistično značenje u većini mediteranskih ali i drugih kultovima. Simbolika ribe je raznolika ali se u većini slučajeva svodi na plodnost kao nebeski blagoslov i davanje života, što zbog činjenice da živi u moru (vodi) koje je samo po sebi davalac života, što zbog velikog broja jajašca koja su sama po sebi, takođe, simbol života i plonosti. U ovom kontekstu se srećemo sa njom kod kultova Izide, Hator, Venere, Atargatis, Velike Majke u Efesu koja oko svojih genitalija nosi nisku riba dok joj je oko vrata niska sa simbolima zodijaka.

Riba je istovremeno i muški simbol – u  Ozirisovom kultu riba je čisto falusni, oplođujući simbol dok se u Mesopotamiji srećemo sa filistinskim božanstvom Dagonom (Dag-riba) čiji se kult pominje i u Bibliji. Stara jevrejska Pasha padala se meseca adra (adar-riba) dok su prehrišćanski Jevreji učili da je riba hrana blaženih u raju kao i simbol nebeske gozbe u budućem životu. U hinduizmu se riba sreće kroz kultove Višne, spasitelja u njegovom prvom ovaploćenju i tvorca nove rase, i Varune, zlaćane ribe. Poput mediteranskih misterijskih kultova i ovde riba sibolizuje bogatstvo i plodnost kao što je i atribut božanske ljubavi. U Grčkoj je reč „delfos“ imala dvojako značenje – proročište i riba. U Delfima se stoga u prvo vreme proslavljala Temis, originalna boginja riba. Kasniju riblju boginju Afroditu Salakijsku, proslavljali su njeni sledbenici u sveti dan, petak, kada su jeli ribe.
Na sasvim drugu dimenziju simbolike ribe, njenu povezanost sa zodijakom u okviru kojeg joj odgovara jedan znak, skrenuće nam pažnju tzv. Pektorijev epitaf koji počinje: „O, božanski rode Nebeske Ribe, čuvaj svoje srce nepokvareno, primivši besmrtno vrelo među smrtnicima iz božanskih voda…!“
Imajući u vidu da pun krug Zodijaka traje 25.800 godina, mada se Hiparhova precesija obično zaokružuje na 26.000 godina, dolazimo do činjenice da svaki zodijački znak traje 2150 godina. Brojne prikaze zodijaka viđamo u Egiptu, u piramidama u Denderi i Tebi, na kojima je astrološki znak Ribe prikazan negde sa jednom a negde sa dve ribe. Ova simbolika će se vremenom izgubiti tako da će hrišćani prikazivati najčešće samo jednu ribu označavajući, kao što kaže stih iz navedenog epitafa, Ribu Nebesku.

Astrološki znak Ribe počinje od 150. p.n.e. i traje do 2000. godine naše ere – u eri Ribe zapravo nastupa era Hrišćanstva kao većinske religije na planeti. Kako se u velikom zodijaku znaci kreću retrogradno, Ribi prethodi Ovan, ovome Bik pa Lav a početak ili kraj svakog znaka označavaju se ili ubijanjem tog znaka ili njegovim mladuncem. Zato se u periodu Ovna (2300-150. p.n.e.) srećemo sa legendom o Zlatnom runu u Grčkoj odnosno predstavom Amona-Ra u Egiptu. Tako možemo približno da datujemo izlazak Izraelaca iz Egipta prema detalju u kome se govori da su čekajući Mojsija, sebi izliti boga od zlata – Zlatno tele dok se Jahveu kao žrtva počinje da prinosi – ovca/jagnje.

Kasnijim poistovećivanjima Amona-Ra i Zevsa dolazi se do još jednog božanstva u Egiptu, hronološki kasnijeg – Apisa u eri Bika (4450-2300. p.n.e.). Iako nemamo istorijskih podataka o Kritu u ovom periodu ne možemo a da ne zabeležimo pomen Minotaura. Sa druge strane, Biku prethode znaci Blazanca i Raka o kojima ne raspolažemo istorijskim činjenicama a onda nailazi znak Lava (10900-8750). Da se podsetimo, prema mitološkim motivima ovog perioda Heraklo i Gilgameš ubijaju lava.
Ukoliko se vratimo na prelaz iz znaka Ovna/Jagnjeta u Ribu ne možemo a da se ne ponovo osvrnemo na ovde iznetu Šafovu tvrdnju prema kojoj je prikaz Isusa kao Dobrog Pastira, ribe i vina, sve do kraja 4. stoleća bio dominantan u hrišćanskoj ikonografiji. Tek početkom 5. stoleća dolazi do uspostavljanja novog hrišćanskog znaka (krsta) i trajnijeg potiskivanja stvarnog značenja predstava Isusa – Jagnjeta Božjeg, Dobrog Pastira ali i Nebeske Ribe.
Razrešenje problema otkud poistovećivanje Isusa sa znakom ribe zahteva dodatna objašnjenja od onih do sada navedenih. Mnoga dela apokaliptičkog karaktera pojavila su se u periodu od 164. g. p.n.e. (Pseudo Danijel) do Karmena Komodijanovog (oko 250. g. n.e.), propovedajući skori kraj sveta i dolazak Hrista – Mesije čija će vladavina biti hiljadugodišnja. Verovalo se u skori dolazak Mesije i u takvoj atmosferi pojavio se Isus sa imenom koje učenik i jevanđelista pripisuje kao lično ime galilejskog proroka, iako je ono ranije shvatano kao simbol jer Isus (na starojevrejskom Ješua/Jošua) znači najpre “spasitelj”, ali i „iscelitelj“ i „zaštitnik“. Njegov soteriološki karakter podvučen je imenom Isus iz Nazareta pri čemu se pomen Nazareta ne vezuje za geografsku odrednicu već za značenje reči Nazorej/Nazarej koja u starojevrejskom ima značenje identično reči Isus – spasitelj. Zbog toga Bendžamin Smit izvodi zaključak da je hrišćanstvu kao verskom pokretu najpre prethodilo poštovanje Isusa lekara i boga, određujući formiranje Isusovog kulta stoleće pre i posle naše ere.
Znak Ribe je trajno obeležila pojava hrišćanstva kao planetarno dominantne religije sa osnovom u Isusovom etičkom učenju i prekid sa prehrišćanskom antičkom tradicijom. Iako je samo hrišćanstvo duboko misteriozofsko učenje koje u sebi objedinjava veliki broj kultova, u 4. stoleću se najpre javlja težnja da ova religija, najpre izjednačena sa ostalim Milanskim ediktom iz 313. godine, postane i državna religija. To će se dogoditi ukazom Teodosija iz 380. godine tako da će u narednom periodu nehrićanska kultura doći na potpunu marginu zbog čega je Justinijanovo ukidanje Akademije 529. godine predstavljalo logični i završni udarac svemu što je prethodilo hrišćanstvu a što su hrišćani pogrdno nazvali paganstvom. Još jedina veza sa antikom bila pravna škola u Beritu/Bejrutu sve dok Justinijan Prvi nije sa Tribonijanom završio kodifikaciju rimskog prava, na taj način sačuvavši ostatke antičke kulture.
Kao što je 476. pao Rim a 529. ugašena Platonova Akademija, još jedino mesto u kome se proučavala antička filosofija i kultura, tako krajem 6. stoleća dolazi do potpune i ničim ograničene dominacije hrišćanske crkve koja će nastupiti sa novim etičkim učenjem koje je u zaveštanje ostavio Isus čije učenje predstavlja stepenik više od njemu prethodećih učenja.

понедељак, 25. новембар 2013.

Pre-Islamic history of the Middle East

PRE-ISLAMIC HISTORY OF THE MIDDLE EAST


In the 14th century a Muslim historian named Ibn Khaldun wrote about the pattern of history. Farmers would build irrigation systems supporting villages and towns. Later some warrior would bring these towns under his rule and form a united political entity, like a kingdom or an empire. Then a tribe of nomads would come along and conquer the kingdom, seize all the holdings and settle in their place and further expand the new empire. As time went by the nomads would assimilate and become soft city dwellers. Exactly the kind of people they had conquered and at this point another tribe of nomads would come along and conquer them and take their empire. Conquest, consolidation, expansion, degeneration and conquest, this was the pattern of history.

A short video covering several millenia of the most notable events in the Middle East prior to the arrival of Islam.

уторак, 05. новембар 2013.

Praistorijska arheologija

Branko Gavela:
PRAISTORISKA ARHEOLOGIJA
(Naučna knjiga - Beograd, 1963.)


SADRŽAJ

01. Definicija, metod i istorijat arheologije
02. Arheologija diluvijuma
03. Kvartarni čovek
04. Kulture paleolitika
05. Duhovna kultura paleolitika
06. Paleolitske kulture na području Jugoslavije
07. Prelazno doba od paleolitika ka neolitu
08. Epoha i kultura neolitika
09. Materijalna kultura neolitika
10. Neolitske kulturne oblasti u Evropi
11. Duhovna kultura neolitika
12. Bronzano doba
13. Kultura bronzanog doba u Egejskoj Oblasti
14. Prostorna podela civilizacija bronzanog doba u kontinentalnoj Evropi
15. Duhovna kultura bronzanog doba
16. Gvozdeno doba
17. Mlađi period gvozdenog doba, Laten (La Tene)

понедељак, 04. новембар 2013.

Tutankamona je pregazila kočija

TUTANKAMONA JE UBILA KOČIJA, A TIJELO MU SE 'SKUHALO' U GROBU

OTKRIĆE STARO 3336 GODINA:
Tutankamona je pregazila kočija. Smrskala mu je rebra i zdjelicu te zdrobila srce. A zbog lošeg balzamiranja skuhao se na 200° C

 
Nakon točno 3336 godina kombinacija forenzike 21. stoljeća, ali i doza sreće napokon su odgovorili na pitanje kako je umro Tutankamon, najpoznatiji faraon na svijetu.

Njega je, pokazuju dokazi, pregazila kočija, javlja Independent.

Velika misterija okruživala je smrt dječaka-kralja koji je stradao 1323. godine prije nove ere, kada je imao svega 19 godina.

Sve je poprimilo još mračnije prizvuke kada je umro i arheolog Lord Carnarvon koji je otkrio njegovu grobnicu 1922. godine zajedno s Howardom Carterom. Tada je otkriveno i da Tutankamonu nedostaje srce.

Mumificiranje je loše izvedeno

No, sada su britanski stručnjaci otkrili zagonetku faraonove smrti. Oni vjeruju da su ozljede na njegovom tijelu vrlo slične onima koje su se dobivale u nesrećama s kočijama. No, otkrili su i još jednu tajnu - mumificiranje Tutankamona loše je izvedeno te je njegovo tijelo spaljeno unutar sarkofaga.

Dr. Chrisa Nauntona, direktora Egipatskog istraživačkog društva zaintrigiralo je kada je došao do nekih Carterovih podataka da je dio Tutankamonovog tijela bio spaljen.

Trag je došao od dr. Roberta Connollyja, antropologa sa Sveučilišta u Liverpoolu, koji je bio dio tima koji je rendgenom snimio faraonove ostatke 1968. godine. Connolly je, naime, među kostima u svojem uredu nedavno pronašao i dio faraonovog mesa, što je jedini takav uzorak izvan Egipta.

Tijelo se 'skuhalo' na 200 stupnjeva

Radeći zajedno s forenzičnim arheologom dr. Matthewom Pontingom, dr. Connolly je meso skenirao elektronskim mikroskopom kako bi utvrdio da je meso spaljeno. Kemijski testovi potvrdili su te sumnje. Tutankamonovo tijelo doista je bilo spaljeno dok je bilo zatvoreno u sarkofagu. Istraživači su otkrili da su ulja za balzamiranje u kombinaciji s kisikom i lanom uzrokovali kemijsku reakciju koja je 'skuhala' tijelo  na temperaturama većim od 200 stupnjeva Celzijusa.

Dr. Chris Naunton rekao je kako je riječ o pravom i velikom otkriću.

'Virtualna obdukcija' utvrdila uzrok smrti

Radeći zajedno sa znanstvenicima s Instituta za forenziku u Cranfieldu, istraživači su napravili 'virtualnu obdukciju' koja je otkrila uzorak identičnih ozljeda na jednoj strani Tutankamonovog tijela. Također, njihova istraga objasnila je i zašto je samo njemu od svih ostalih faraona nedostajalo srce. Bilo je, naime, previše uništeno u nesreći.

Bio je na koljenima kada se kočija zabila u njega

Naime, faraonove ozljede poklapaju se sa specifičnim scenarijem stradavanja pod kočijom. Specijalisti za prometne nesreće napravili su kompjuterske simulacije. Rezultati su pokazali da je kočija  izravno udarila u njega dok je bio na koljenima. Tako mu je smrskala rebra i zdjelicu, ali i zdrobila srce.

Vjerojatno je bila riječ o utrci kočija. Tutankamon je pao sa svoje, te je na njega naletjela druga...

(24 sata, 03.11.2013.)

недеља, 03. новембар 2013.

Staroslovenski hram na Pešteru


STAROSLOVENSKI HRAM NA SRPSKOM TIBETU!


Fantastično otkriće arheologa Muzeja Ras na jednom od brda Pešterske visoravni. Temelji četiri građevine kvadratnog oblika opisane savršenim kružnim zidovima jasno se vide na snimcima iz satelita


Fantastično otkriće arheologa na jednom od brda Pešterske visoravni

POŽAR izazvan udarom munje na bezimenom brdu Pešterske visoravni, usred pustoši gde ni ovce ne pasu, spalio je nedavno gaj žbunja kleke i otkrio temelje neobične građevine, najverovatnije staroslovenskog svetilišta. Arheolozi Muzeja Ras u Novom Pazaru otkrili su ovaj jedinstveni lokalitet krajem oktobra istražujući tajanstvene srpske humke iz prednemanjićkog perioda.

Na osnovu preliminarnih iskopavanja tokom kojih su nađeni ostaci tipične staroslovenske keramike, pretpostavlja se da je ovo kultno mesto mnogobožačke religije čije je vrhovno božanstvo bio Svetovid. Nalazi ukazuju da je još bilo aktivno u 9. i 10. veku, u prednemanjićkom periodu, kada je veliki deo Srba već bio kršten. Arheolozi kažu da nema nagoveštaja kad je izgrađeno svetilište čiji se obrisi jasno vide na snimcima iz satelita!

- Istražujući tajanstvene humke iz prednemanjićkog perioda došli smo na teren koji ranije nismo obilazili, daleko od planinskih sela. Na jednoj kosi videla sam deo zidića i pomislila da su se čobani igrali. Kad smo prišli da proverimo čemu se radi ostali smo bez reči. Ispred nas se ukazao savršen kružni zid koji je opasivao kvadratnu prostoriju. Kružnica se prekidala na mestu gde su počinjali temeljni zidovi širokog hodnika, pravi kao iscrtani lenjirom - opisala nam je trenutak velikog otkrića Dragica Premović Aleksić, direktor „Muzeja Ras“ u Novom Pazaru.

Istraživačka ekipa muzeja, u sastavu Svetlana Čeković, Nadžib Kočan i Vladan Vidosavljević, odmah je krenula u istraživanje okoline i otkrila temelje još tri istovetne građevine, kvadrate stranica 10 metara upisane u krugove prečnika 20 metara. Istraživači su bili potpuno zbunjeni otkrićem, jer ovakav objekat nigde nije zabeležen!

- Građevine nismo uspeli da snimimo sa okolnih viših brda, jer se zidovi stapaju s okolnim krševitim pejzažem. Ipak, najveće iznenađenje je usledilo kad smo pregledali teren na satelitskim mapama na internetu. Na snimcima iz svemira savršeno se jasno vide konture kompleksa objekata: dve kvadratne građevine upisane u krugove okrenute su zapadu, a dve ka istoku - ispričala nam je Dragica Premović Aleksić, pokazujući satelitski snimak.

Arheolozi u šali su nazvali svoje otkriće „svemirci“ ali u zbilji pred njima se isprečila šuma pitanja. Čemu je služio ovaj kompleks? Kakva je simbolika kvadrata u krugovima? Kuda su vodili hodnici iz njih? Ko je i kada izgradio ovo kultno mesto u pustoši „srpskog Tibeta“?

- Odlučili smo da iskopamo dve sonde i pokušamo da dođemo do nekih odgovora. Utvrdili smo da su zidovi ukopani u tle i sazidani od dva reda kamena, čije je lice lepo pritesano sa spoljne i unutrašnje strane objekata. Vođenje računa o estetici pokazuje da je građevinama pridavan veliki značaj. U sondi smo našli ostatke slovenske keramike, iz perioda kada istorijski izvori govore da ovaj prostor naseljavaju Srbi - pričala nam je Dragica Premović Aleksić, dok smo se žurno pripremali za poslednju kratku ekspediciju na Pešter.

Arheolozi su odlučili da iskoriste poslednje lepe dane i obiđu nalazište, jer će kiše ionako besputnu visoravan za njih učiniti potpuno neprohodnom. Mini ekspediciju organizovali su „o svom ruvu i kruvu“, jer muzej koji istražuje i čuva eksponate sa teritorije Starog Rasa, sa mnoštvom spomenika koji su uvršetni u baštinu svetske kulture, uprkos svakoj logici nema nikakvo vozilo, a kamoli terensko. Istraživački tim uspeo je da dođe do otkrića na Pešteru samo zahvaljujući entuzijazmu istoričara Nadžiba Kočana.

Visoravan na 1.150 metara nadmorske visine okružen je bedemima sedam gora: Golijom, Javorom, Zlatarom, Jadovnikom, Ozrenom, Giljevom i Žilindarom. Pod jakim suncem po celoj Pešteri blistale su misteriozne srednjovekovne kamene humke, ostaci staroslovenskih paganskih kultnih mesta, koje Muzej Ras istražuje još od 1997. godine. Upravo istražujući ove neobične gomile kamena, prečnika od četiri do deset metara, istraživači su došli i do otkrića svetilišta i do nagoveštaja kome je ono bilo posvećeno. Pejzaž je podsećao na reči istoričara religije, da su Sloveni, bilo pagani ili hrišćani, uvek podizali kultna mesta i groblja na uzvišenjima „bliže bogu“. Arheolozi smatraju da te humke iako ne sadrže ostatke pokojnika mogu da budu grobna mesta. Naime, savremenici starih Slovena ostavili su svedočanstva da su oni spaljivali pokojnike, a pepeo ostavljali u posudi na vrhu humke ili stubu pored nje. S druge strane, ovakve gomile kamena su i kod drugih naroda, na primer kod starih Grka, korišćene kao oltari za prinošenje žrtava bogovima.

- Kod svih Slovena je bio vrlo razvijen kult vatre, koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. Pokojnik je spaljivan jer se smatralo da se njegova duša sa dimom podiže ka nebu, večnom obitavalištu umrlih. Arapski istoričar i putopisac Masudi ostavio je zapis: „Upravo pomenuti Srbi spaljuju se kad umre glava plemena i spaljuju i svoje konje“. U humkama na Pešteri uvek se nalazi konjska lobanja ili vilica, kao i deo žrvnja. Istoričari religije navode konja i žrvanj kao simbol Svetovida, vrhovnog božanstva Slovena pre primanja hrišćanstva - objašnjavala je Dragica Premović Aleksić.

I na Pešteri je postojao jak kult ovog božanstva obožavanog u celoj Slaviji - zemlji Slovena koja se u jednom periodu srednjeg veka protezala od Severnog do Crnog mora, smatraju naučnici. Na to ukazuje podatak da je najveći broj srednjovekovnih humki pronđen na brežuljcima čija su imena povezana s kultom Svetovida i njegovog mitskog konja. Brežuljak gde je pronađeno svetilište okružen je velikim brojem humki, a imena okolnih uzvišenja ukazuju na kultna mesta gde su prinošene žrtve.

- Mnogo stvari asociralo nas je na srednjovekovne hronike u kojima je opisano svetilište u Arkoni, koje je imalo unutrašnju kvadratnu prostoriju, okruženu spoljnim zidom. U njemu je stajao Svetovidov kip sa četiri glave, od kojih su dve gledale na istok a dve na zapad. Na isti način su orijentisani parovi objekata u kompleksu koji smo otkrili. Neki ruski naučnici tumače četiri glave Svetovida kao predstavu četiri jedinstvena božanstva Peruna, Svaroga, Lade i Mokoša. Možda su prostorije ovog svetilišta bile posvećene njima - pričala je Dragica Premović Aleksić..

Na vrhu susednog bržuljka ukazale su se kamene humke.

- Našli smo se pred nečim velikim, verovatno jedinim ostacima staroslovenskog svetilišta na svetu. Nadam se da će država naći sredstva za istraživanje pre nego što dođu divlji kopači i unište ovo jedinstveno mesto, kao što su učinili s mnogim srednjovekovnim lokalitetima - komentarisala je Dragica Premović Aleksić dok se opraštala s misterioznim ruševinama na „srpskom Tibetu“.

(Večernje novosti, 2. novembar 2013.)

четвртак, 31. октобар 2013.

Tračanske dvokolice pronađene kod Pirota

TRAČANSKE DVOKOLICE PRONAĐENE KOD PIROTA


U okviru zaštitnih arheoloških radova koji se odvijaju paralelno sa izgradnjom Koridora 10, arheolog Zoran Mitić je pronašao ostatke prelepo ukrašene dvokolice, za koju pretpostavlja da je stara između 3.000 i 4.000 godina. Dvokolica je najverovatnije pripadala Tračaninu iz ondašnje visoke društvene lestvice.

Ovaj izuzetno značajni eksponat pronađen je na lokaciji u blizini pirotskog sela Staničenje.

- Radi se o bojnim kolima, dvokolici, takozvanim bigama, koje su vukla dva konja. Moja pretpostavka je da se radi o nalazu koji je star između tri i četiri hiljada godina i da je dvokolica pripadala tračkom građaninu”, rekao je Mitić Tanjugu.

On je istakao da na to upućuje činjenica da se na samoj lokaciji gde je pronađena dvokolica nalazi jedan tumul-grobnica.

- Po načinu sahranjivanja smatram da je to pripadnik tračkog naroda i to ne običan, već čovek koji je u hijerarhiji zauzimao veoma značajno mesto, s obzirom da su dvokolice odlično ukrašene prelepim aplikacijama od bronze - kazao je on.

Tračani su verovali u zagrobni život, odnosno u ponovno rađanje.
- Kada sahrane pokojnika, oni su na oko pedeset metara od tumula-grobnice, ubijali konja ili psa, donosili najvrednije poklone koje su dobijali za vreme života, čak su i njihove žene molile da budu sa njima sahranjene- kaže Mitić.

Arheolog je na kraju zaključio da će, kada bude završena restauracija ovo biti jedan od najlepših eksponata u Naradnom muzeju.

(Tanjug, 16.10.2013.)

понедељак, 30. септембар 2013.

Ostaci bazilike pomeraju koridor


I OSTACI BAZILIKE POMERAJU KORIDOR?


Ranohrišćanska bazilika pronađena kod Bele Palanke potpuno je zaustavila radove na izgradnji istočnog kraka Koridora 10. Dok arheolozi završavaju istraživanje, dilema u stručnoj javnosti je velika - da li baziliku konzervirati ili zaobići, kao što je to nedavno učinjeno sa hrastom na Koridoru 11.

Na nekadašnjoj antičkoj trasi od Naisusa do Serdike i rimskoj, duž Via militarisa, u ataru sela Špaj kod Bele Palanke, našla se ranohrišćanska bazilika iz šestog veka.



Građevina dimenzija 24 sa 12 i po metara, koja je vekovima bila pod zemljom, danas je razdvojila gradilište i podelila ljude iz struke.

Prema rečima Mirijane Blagojević, rukovodioca tima arheologa, najbolje bi bilo ostaviti objekat u prezentaciji dok se zajednički ne dođe do rešenja o izmeni projekta auto-puta.

Poštujući zakon o kulturnim dobrima, niški Zavod za zaštitu spomenika kulture, kao teritorijalno nadležna ustanova, rešenjem je zaustavio radove na izgradnji istočnog kraka Koridora 10, na delu deonice kod Crvene Reke.
Most ili nadvožnjak kao rešenje

Sličnih situacija bilo je i ranije.

Pre 30 godina, rimske terme na Pločniku kod Prokuplja, na primer, zaštićene su mostom, a kasnoantička kula kod Pirota nadvožnjakom, pa su i danas dostupne javnosti.

„Dobila sam izveštaj da je to jedan od dva naznačajnija objekta pronađenih na oba kraka Koridora 10. Jedan je deo Via militarisa kod Dimitrovgrada, a ovaj je drugi“, objasnila je Elena Vasić-Petrović, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš.

Međutim, stav stručne savetodavne komisije je da baziliku treba zatrpati peskom debljine dva metra, a potom preko nje nastaviti izgradnju auto-puta.

Predsednik Stručne komisije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, Marko Popović, kaže da se tako ostavlja mogućnost da se, u daljoj budućnosti, ako se auto-put bude pomerao da se pronađeni ostaci otkriju i da ostanu neporemećeni.

Pomoćnik direktora „Koridora Srbije“, Milovan Bekrić, uverava da će sve ono što Republički zavod za zaštitu spomenika kulture bude odlučio, „Koridori“, kao investitori, poštovati.

Betonske grede Koridora 10 će izgleda morati da sačekaju da se stručna javnost dovogovori šta će biti sa bazilikom koja se našla nasred trase budućeg auto-puta ka Pirotu.

Ono što je sigurno je da nijedno arheološko nalazište do sada pronađeno na Koridoru 10 neće biti prezentovano javnosti, kao što je to slučaj sa nalazištima u Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj.

(Politika, 29. septembar 2013)

четвртак, 19. септембар 2013.

Otkrivena grobnica najmoćnije Kineskinje


Otkrivena grobnica fatalne kineske političarke iz 7. st: udala se za caričinog sina, ljubovala joj s nećakom i ljubavnikom

 
Kineski arheolozi otkrili su grobnicu političarke iz 7. stoljeća koju smatraju jednom od najmoćnijih žena u kineskoj povijesti, izvijestio je kineski nacionalni radio.

Shangguan Wan'er, koja je živjela između 664. i 710. godine za vladavine dinastije Tang, bila je savjetnica prve kineske carice Wu Zetian, ali i druga supruga vladaričina sina, što je pak nije spriječilo da ljubuje s caričinim ljubavnikom te istodobno čak i s nećakom.

Živjela je u burnom razdoblju dinastija Tang s nizom državnih udara, ubojstvima i ljubavnim intrigama.

Suprug savjetnice Shangguan Wan'er, princ Li Xian nakratko je postao car, no ubila ga je njegova prva supruga i domogla se prijestolja. Ni njezina vladavina nije bila duga vijeka jer je nju i savjetnicu Shangguan Wan'er ubio Li Longji koji je zatim vladao Kinom 43 godine pod imenom Tang Xuanzong.

Grobnica Shangguan Wan'er otkrivena je blizu zračne luke Xianyang, na sjeveru pokrajine Shaanxi, a da je riječ o njezinim posmrtnim ostacima potvrđuje epitaf, objavio je China Radio International.

Fotografije iskopina pokazuju svodove i keramičke konje. Otkriće je važno za proučavanje dinastije Tang, no grobnica je u lošem stanju što govori da je ranije devastirana. Nije u njoj pronađen nijedan zlatni ili srebrni predmet.

Život Shangguan Wan'er predstavila je kineska televizija serijom snimljenom krajem 1990., a fatalna političarka bila je i poznata kao pjesnikinja.

субота, 31. август 2013.

Žene su vladale Peruom?

GROBNICA POTVRĐUJE DA SU ŽENE NEKADA VLADALE PERUOM


Otkriće još jedne grobnice u Peruu koja je pripadala sveštenici koja je živela pre dolaska Španaca, osmoj u posleđe dve decenije, pokazuje da su moćne žene vladale ovim regionom pre 1.200 godina, tvrde arheolozi. Ostaci žene iz Močika civilizacije otkriveni su krajem jula u oblasti La Libertad u severnoj provinciji Čepan. To je jedno od nekoliko otkrića u regionu koji su zadivili naučnike. Arheolozi su 2006. pronašli čuvenu "Damu iz Caoa" koja je umrla pre oko 1.700 godina i koja je bila jedna od prvih žena-vladara u Peruu. "Ovo otkriće jasno pokazuje da žene nisu samo vodile rituale već i vladale ovom oblašću i bile su kraljice Močika društva", rekao je AFP-u direktor projekta Luis Haime Kastiljo. "Ovo je osma otkrivena sveštenica. U našim istraživanjima pronašli smo samo grobnice žena, nikada muškaraca", dodao je on. Sveštenica je pronađena u "impresivnoj pogrebnoj odaji staroj 1200 godina", rekao je arheolog i dodao da su Močike bili poznati kao vešte zanatlije. "Odaja u kojoj je sveštenica bila oblika je slova "L" i napravljena je od gline, prekrivena bronzanim pločama u obliku talasa i morskih ptica", rekao je Kastiljo i dodao da su u blizini sveštenice pronađeni nož i maska. Grobnica, ukrašena sa slikama u žutoj i crvenoj boji i keramičkim vazama, sakrivena je u zidu. "Uz telo sveštenice pronašli smo i tela petoro dece od kojih dve bebe i dvoje odraslih - svi su žrtvovani", rekao je Kastiljo i dodao da su na vrhu kovčega pronađena dva pera. Hulio Saldana, arheolog koji radi na grobnoj odaji, kaže da otkriće grobnice potvrđuje da je selo San Hoze de Moro bilo groblje Močika elite a da su najimpresivnije grobice pripadale ženama.

(Tanjug, 23. avgust 2013.)

субота, 10. август 2013.

Bakarni prsten star 7.000 godina

NA PLOČNIKU PRONAĐEN PRSTEN STAR SEDAM MILENIJUMA


Za samo nekoliko dana od kako su počela iskopavanja na neolitskom nalazištu Pločnik, međunarodni tim arheologa je pronašao metalni bakarni prsten sa početka 5. milenijuma pre nove ere, kao i razne komade metala i kamene sekire.

Kako bi dokazali osnovane pretpostavke da je na lokalitetu Pločnik započeta jedna od najstarijih proizvodnji metala na svetu tim arheologa predvođeni Julkom Kuzmanović Cvetković i Dušanom Šljivarom započeo je drugu fazu iskopavanja u Pločniku. Radovi se obavljaju u okviru međunarodnog projekta „Razvoj metalurgije u Evroaziji“, koji se finansira od strane Vlade Velike Britanije.

Vrednost radova je oko pola miliona funti i to je jedna od najvećih projekta i stranih investicija u srpskoj arheologiji čiji je nosilac Institut za arheologiju univerzitetskog koledža u Londonu.

- Prsten koji smo pronašli zajedno sa prošlogodišnjim nalazom minđuše u njegovoj blizini, predstavlja jedan od prvih metalnih objekata proizvedenih na svetu i kulturno blago izuzetne vrednosti za Toplicu i Srbiju. Cilj ovog projekta je da se istraži organizacija najstarije proizvodnje metala na svetu, koja je dokumentovana na lokalitetima Pločnik, Belovode i Jarmovca u Priboju na Limu. Na terenu imamo specijaliste iz raznih krajeva sveta koji se bave kremenom, keramikom, kao i rekonstrukcijom najstarijeg bavljenja topljenja bakra – rekla je Julka Kuzmanović Cvetković.

Ona ističe da će radovi trajati oko mesec dana, i da je za kraj planiran eksperiment kojim će pokušati da rekonstruišu čitav proces najstarijeg bavljenja topljenja metala. Međunarodni arheolozi koji su uključeni u ovaj projekat Ben Roberst sa Univerziteta u Duramu i Silvija Amikone koja je zadužena za teknološko ispitivanje keramike, kao i Miljana Radivojević, idejni tvorac projekta i koja je doktorirala na ovu temu u Lodonu, oduševljeni su arheološkim nalazištem.

– Predmeti koje pronalazimo na ovom prostoru pokazuju da je vinčanska kultura imala smisla za umetnost i kulturu. Želimo da ispitamo pojavu najstarije metalurgije na svetu za koju se pretpostavlja da je na ovim prostorima. Jedno od najvažnijih pitanja u svetskoj arheologiji, kako i na koji način nastaje metal. Debata traje skoro 200 godina i sada smo na pragu da ponudimo nove podatke i analize koje će doprineti znanju o ovom pitanju – rekao je britanski arheolog Ben Roberts.

On naglašava da je svetska naučna javnost izuzetno zaiteresovana, naročito da se odgovori na pitanje zašto i kako se pojava obrade metala dogodila baš u Srbiji. Ističući da su dosadašnja istraživanja lokaliteta Pločnik izazvali pravu senzaciju u svetu, Miljana Radivojević se nada da će projekat dati odgovor kako su ljudi uspeli da ovladaju prvim metalom, kako su ga obrađivali i kako su ga upotrebljavali.

– Postoji veliki broj dokaza da je bakar na ovom prostoru bio uobičajni metal. Ostaje samo da se utvrdi odakle je dolazio taj bakar i da li je moguće da se on vadio u nekom od okolnih rudnika - objašnjava dr londonskog univerziteta za arheologiju Miljana Radivojević.

O sastavu pronađenih predmeta će se više znati nakon analize koja će se obaviti na londonskom Institutu za arheologiju.

(Alo, 9. avgust 2013.)

понедељак, 22. јул 2013.

Srpsko pomorje od 7. do 10. stoleća

Ђорђе Јанковић:
СРПСКО ПОМОРЈЕ од 7. до 10. столећа
(Београд, 2007.)


Садржај


1. Увод
- О називима Поморја у писаним изворима

2. Археолошки слојеви
- Особине грнчарства
- Датовање и тумачење слојева

3. Гробни налази из времена пред сараценски напад 866.
- Датовање гробова
- Ношња и културне разлике
- Обред
- Закључак

4. Цркве
- Врсте храмова

5. Градови и утврђена места
- Начин утврђивања
- Врсте градова и утврђених места

6. Археолошка сведочанства о народима (Срби, Латини, Грци, Диоклићани, Готи, Црвени Хрвати и Авари)

7. Зета у Србији

недеља, 21. јул 2013.

Timočka seljačka buna

Светислав Првановић:
ТИМОЧКА СЕЉАЧКА БУНА


Тимочка буна је била буна коју су 1883. године у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Неред је започео тако што је народ, на наговор шефа радикала Николе Пашића, одбио да преда оружје, онда када је крајем септембра наређено да се оружје одузме од народа. Одговор владе на то био је проглашење ванредног стања и увођење преког суда на основу којег је 97 учесника осуђењено на смрт, а 576 њих на дугогодишњу робију. Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором. Вође буне, Пашић и Аца Станојевић, избегли су смртну казну емигриравши на време из земље у Бугарску.

субота, 20. јул 2013.

Žrtvenik iz Viminacijuma

U VIMINACIJUMU PRONAĐEN ŽRTVENIK POSVEĆEN NIMFAMA


Arheolozi u Viminacijumu otkrili su, prilikom najnovijih istraživanja amfiteatra, kameni spomenik sa natpisom - žrtvenik iz drugog veka, koji je pronađen na prostoru između amfiteatra i severnog gradskog bedema.

Kako je Tanjugu rekao direktor Arheološkog parka Viminacijum dr Miomir Korać, žrtvenik je dimenzija 60 sa 40 sa 30 centimetara. Na prednjoj strani spomenika nalazi se natpis u kome se ističe da je žrtvenik podigao vojnik Klaudije "uzvišenim nimfama“.

Natpisi posvećeni nimfama su veoma retki, a na teritoriji rimske provincije Gornje Mezije potvrđen je samo još jedan, pronađen krajem 19. veka.

Takozvani "nimfej" je u antičkoj Grčkoj i Rimu bio spomenik posvećen nimfama. Svetilišta posvećena nimfama prvobitno su bile pećine sa izvorom, a u kasnoj antici dobijaju bogate arhitektonske oblike - pročelja sa stubovima, fontane, posebne niše.

Osim utilitarne funkcije snabdevanja vodom, postoje mišljenja da je u jednom delu nimfej uvek bio posvećen boginji Dijani, a deo je mogao da se koristi i kao kupalište. Izvor se često koristio i za potrebe amfiteatra.

Kako se nimfe uglavnom vezuju za vodu, one brzo postaju zaštitnice termalnih izvora i banja. Nakon oporavka u banjama, izlečeni Rimljani rado su podizali spomenike zahvalnosti odnosno žrtvenike nimfama koje su ih izlečile.

Uz žrtvenik u Viminacijumu, pronađen je i veći broj figurina od pečene zemlje koje predstavljaju žene, najverovatnije nimfe, kao i veliki broj uljanih svetiljki koje su paljene i zajedno sa figurinama prinošene kao darovi nimfama.

U nesporednoj blizini žrtvenika otkriveni su ostaci zidova preko kojih je izgrađen amfiteatar u svojoj finalnoj fazi. Ti zidovi, kaže Korać, otvaraju mogućnost postojanja svetilišta na ovom mestu.

Prisustvo žrtvenika posvećenog nimfama u Viminacijumu otvara niz zanimljivih pitanja kako o legionaru, koji je najverovatnije uspešno lečen u nekoj banji, tako i o poštovanju nimfi na prostoru nekadašnje rimske provincije Gornje Mezije, rekao je Korać.

(Tanjug, 19.07.2013)

петак, 21. јун 2013.

Treasury of Celtic Design


Courtney Davis:
A TREASURY OF CELTIC DESIGN


This beautiful and versatile treasury of over 100 designs will prove an invaluable source of inspiration to everyone with an interest in the Celtic heritage, not least to artists and designers both amateur and professional.

Rich and exciting, these designs encompass a wide range of knotwork, spirals, key patterns and zoomorphic subjects. A wealth of full-and half-page rectangles, motifs and medallions plus frames, borders and corners are all rendered with exquisite finesse by renowned Celtic expert and artist Courtney Davis. The redolent symbolism of such designs and motifs never seem to fade or date.

Courtney Davis works within the best traditions of ancient Celtic style to produce his own unique illustrations and designs. Based in the West Country of Britain, he is the creator and compiler of numerous bestselling titles on Celtic art and design, including The Celtic Iron-on Transfer Book, Celtic Designs and Motifs, The Celtic Stained Glass Book and Celtic Illumination.

His web site is: "www.celtic-art.com".

четвртак, 20. јун 2013.

Gde se nalazio Rajski vrt?


GDE SE NALAZIO RAJSKI VRT?


„I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namjesti čovjeka, kojega stvori.“ (Postanje, 2:8) Kazivanje postaje sasvim određeno: „A voda tecijaše iz Edema natapajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke. Jednoj joj je ime Fison (Pison), ona teče oko cijele zemlje Evilske, a ondje ima zlata, I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i dragoga kamena oniha. A drugoj je rijeci ime Geon (Gihon), ona teče oko cijele zemlje Huske. A trećoj je rijeci ime Hiddekel (Tigris), ona teče k Asirskoj. A četvrta je rijeka Efrat (Euphrates).“ (Postanje, 2:10-14)


Put do teorije

Ali, gde su sada Pison i Gihon? I gde se nalazio, ako je uopšte i postojao kao određena geografska lokacija, edenski vrt? Teolozi, istoričari, obični radoznali ljudi i naučnici vekovima nastoje da to odgonetnu. Eden je bio smeštan na tako mnogo različitih mesta kao i izgubljena Atlantida. Neki su smatrali da bi mogao biti u Mongoliji ili Indiji ili Etiopiji. Oni su to svoje mišljenje sasvim razumno zasnivali na starosti tih oblasti i na pretpostavci da tajanstveni Pison i Gihon moraju biti u vezi sa druge dve velike reke drevnog sveta: Nilom i Gangom.

Druga omiljena lokacija bila je Turska, jer i Tigar i Eufrat izviru u tamošnjim planinama, a tamo je i Ararat na kome se zaustavila Nojeva lađa. Poslednjih sto godina, od otkrića starih civilizacija u današnjem Iraku, naučnici su se uopšte okrenuli ka dolinama rijeka Tigra i Eufrata i mestima južnog Sumera, posebno ka oblasti oko 240 km severnije od sadašnjeg vrha Persijskog zaliva.

Dr Juris Zarinjš (Juris Zariņš) sa univerziteta u Springfildu (SAD), ne slaže se sa ovom južnosumerskom teorijom. Proučavajući sedam godina ovo pitanje, on smatra da edenski vrt leži ispod voda Persijskog zaliva i veruje da je priča o Adamu i Evi u vezi sa Rajem, posebno njihovo isterivanje iz njega, veoma sažet navod o možda najvećoj revoluciji koja je ikada potresala čovečanstvo: pomaku od lovstva-prikupljanja hrane ka zemljoradnji.

Ni jedna posebna naučna disciplina nije dovoljna da pokrije dug, složen put kojim se Zarinjš kretao da bi stigao do svoje teorije. On je, poput mnogih drugih istraživaca, počeo od jednostavnog biblijskog kazivanja, koje je „uvek iznova čitao, s jednog i drugog kraja“. Tome je dodao arheološke nalaze u Saudijskoj Arabiji, gde je radio više od deset godina. Zatim je konsultovao najistaknutije naučnike sa područja geologije, hidrologije i lingvistike i, na kraju, vasionske snimke „Lendsata“ (Landsat).

Suvo tlo u Zalivu

Radi se o veoma složenoj priči koja je počela pre 30 milenijuma pre naše ere. O promenama klime od vlažne ka suvoj, od suve ka vlažnoj, sa propratnim migracijama na Srednjem istoku. O nebrojenim ljudima: lovcima-sakupljačima hrane koje su zemljoradnici izmestili, preistorijskim Ubaidima koji su podizali gradove, Sumercima koji su stvorili pismo i Asircima koji su preuzeli sumersko pismo i njihovu legendu o raskošnoj, divnoj zemlji Edenu zvanoj Dilmun. Na kraju, o Kašitima u Mesopotamiji, savremenicima Izraelaca koji su tada stvarali drzavu Izrael.

U rekonstrukciji svega toga, postoje dva ključna, mada samo približna datuma. Prvi se odnosi na prelaz sa Neandertalca na savremenog čoveka oko 30000 godina p.n.e. Neki antropolozi smatraju da je do ovoga došlo duž istočne obale Sredozemnog i Egejskog mora i u Iraku. U to vreme, veliko ledeno doba još je vladalo u većem delu Evroazije; zahvaljujući njemu, nivo mora se bio spustio 120 metara, tako da je na mestu sadašnjeg Persijskog zaliva sve do Hormuskog tesnaca bilo suvo tlo. U more su se ulivali ne samo Tigar i Eufrat koji i danas postoje, već i Gihon, Pison i njihove pritoke sa Arabijskog poluostrva i iz Irana. Izgleda sasvim razumno da je tehnološki primitivan ali novi čovek, u svojoj stalnoj potrazi za hranom, prirodni raj smestio u oblast gde se sada nalazi Zaliv.

Ali raj nije nastao tada. To se desilo, smatra Zarinjš, oko 6000. godine p.n.e. Između 30000. i 6000. p.n.e, klima se menjala. Od 15000. p.n.e, padavine su se drastično smanjile. Suočeno sa sve većom sušom, paleolitsko stanovništvo se povuklo; jedan deo je otišao čak u oblast koju znamo kao „plodni polumesec“ (severno duž Tigra i Eufrata, zapadno prema vlažnoj Sredozemnoj obali, južno ka Nilu), kao i istočno ka dolini reke Ind. Drugi deo, možda izmoren dugim putovanjem, zadovoljio se surovijim uslovima centralne Arabije i nastavio da traga za hranom što je najbolje mogao.

Povratak kiša

Tada je, oko 6000. do 5000. p.n.e, posle dugog sušnog perioda, nastupila tzv. neolitska vlažna faza, kad su se kiše vratile u oblast Zaliva. Oblasti istočne i severoistočne Saudijske Arabije i jugozapadnog Irana ponovno su postale zelene i plodne. Stanovništvo se vratilo. Životinjske kosti ukazuju na to da je u tom periodu Arabija imala obilno divljači. Hiljade komada kamenog oruđa ukazuje na intenzivnu čovekovu aktivnost oko sada suvih jezera i reka. Tako je oko 6000. do 5000. p.n.e. zemlja ponovno postala pravi raj, snabdevena svim darovima prirode i savršeno prilagođena životu sakupljača hrane.

Ipak, nešto se bilo promenilo: pojavila se zemljoradnja. Ne preko noći – „bio je to veoma postepen proces, ne događaj“, naglašava Zarinjš. Nastajao je duž obale Sredozemlja i u današnjem Iranu i Iraku, kad su se grupe lovaca-sakupljača transformisale u zemljoradnike. Sakupljači hrane iz centralne Arabije, kad su se vratili u južnu mesopotamijsku niziju, našli su je već naseljenu ovim zemljoradnicima. Pošto se proces desio pre nego je izumljeno pismo, nema zapisa o lomovima koje je ta evolucija morala izazvati, o teškim problemima u vezi sa tradicionalnim vrednostima i načinom života, seobama klanova i plemena. Zarinjš smatra da je moralo biti daleko dramatičnije od mnogo kasnije industrijske revolucije ili današnjih poremećaja koje izaziva uvođenje računara.

Do loma je došlo, smatra Zarinjš, u dolinama Tigra i Eufrata i u Severnoj Arabiji, gde su lovci-sakupljači hrane, nadirući iz manje gostoljubivih oblasti, bili suočeni sa tehnički naprednijim ljudima koji su znali kako da gaje i podižu životinje, koji su izrađivali specijalnu grnčariju i bili skloni da žive u stalnim grupama. Ko su bili ti ljudi? Zarinjš smatra da je to bila jedna južno-mesopotamijska grupa koju danas nazivamo Ubaidi. Oni su oko 5000. p.n.e. osnovali najstariji grad južne Mesopotamije, Eridu. Mada su Eridu i drugi gradovi poput Ura i Uruka, bili otkriveni još pre jednog stoleća, za prisustvo Ubaida duž obale Kuvajta i Saudijske Arabije zna se tek nešto više od deset godina, pošto su otkriveni tragovi njihovih naselja, grobova i specijalne grnčarije.

Zemljoradnici kao „grešnici“

Zarinjš je na Ubaide naišao u Saudijskoj Arabiji i tu je počeo da razvija svoju hipotezu o pravom značenju biblijskog Edena. Jedan ključ leži u lingvistici: reč Eden ili Edin, javlja se najpre u Sumeru, mesopotamijskoj oblasti koja je dala prvi pisani jezik na svetu. To je bilo u trećem milenijumu pre naše ere, više od tri hiljade godina posle uspona ubaidske kulture. Na sumerskom reč „eden“ znači „plodna ravnica“. Reč „adam“ takođe je postojala u klinastom pismu i značila je nešto kao „naselje u ravnici“. Iako su obe reči najpre napisane na sumerskom, kao i nazivi mesta kao što su Ur i Uruk, one su starije, nisu sumerskog porekla. Jedan sjajni asirolog, Beno (Benno) Landsberger, izneo je 1943. teoriju da su sva ta imena lingvistički ostaci jednog presumerskog naroda, koji je pre pojave Sumeraca dao svoje nazive rekama i gradovima, pa čak i nekim specifičnim zanatima, kao što su grnčarstvo i kazandžiluk.

Landsberger je presumerski jezik nazvao protoeufratski. Drugi naučnici misle da su njime govorili Ubaidi. Bilo kako bilo, postojeća imena ugrađena su u sumerski i prvi put napisana. A mit o bujnom i divnom mestu zvanom Eden, kodifikovan je time što je bio zapisan.

Zarinjš, međutim, smatra da cela priča o Rajskom vrtu, kad je konačno zapisana, odražava gledište lovaca-sakupljača hrane. „To je bio rezultat sudara dve grupe, sudar dva načina života. Adamu i Evi pripadali su svi darovi prirode. Imali su sve što im je bilo potrebno, ali su zgrešili i bili izgnani. Kako su zgrešili? Izazivajući samog svemogućeg Boga. Kao grešnici, oni su predstavljali zemljoradnike, pridošlice koje su htele da uzmu stvari u svoje ruke, da se oslone na svoje znanje i sopstveno umeće pre nego na Njegove darove“.

„Nije bilo novinara koji bi pisali o sukobu, niti istoričara. Međutim, događaj nije prošao nezapažen. On je postao deo kolektivnog sećanja i zapisan je mnogo kasnije u veoma sažetom obliku, u Knjizi postanja. Zapis je bio vrlo kratak, što ne znači da nije bio i značajan“.

Pomoć „Lendsata“

Kako se moglo desiti da jedan napredan narod nastavlja mit po kome su njegovi preci grešnici? Možda su Ubaidi, za koje se zna da su plovili niz istočnu obalu Arabije i tamo se kolonizirali, naišli na potomke sakupljača hrane proterane iz Edena, čuli od njih strašnu priču o gubitku raja i ponavljali je dok nije postala njihova sopstvena legenda. Ili su možda, odgovarajući na sve veće pritiske i stresove jednog društva koje je postajalo sve složenije, nalazili utehu u maštanju o dobrim starim vremenima, kad je život bio prijatniji, jednostavniji, idiličniji. U svakom slučaju, postojala je priča čvrsto usađena u mitologiji Ubaida, koju su Sumerci kasnije prihvatili i zapisali.

U ovoj fazi rada, Zarinjš se vraća geografiji i geologiji da bi odredio tačan položaj oblasti Edena gde smatra da je sudar dostigao vrhunac. Jer, svedočanstva su nesigurna; pre svega, Knjiga postanja je pisana sa hebrejskog gledišta. Ona kaže da je vrt „istočno“, to jest istočno od Izraela. U pogledu reka, ona je vrlo određena. Sa Tigrom i Eufratom je lako jer su još tu. U doba kad je Knjiga postanja pisana, Eufrat mora da je bio značajniji, jer se identifikuje samo po imenu i bez objašnjenja kuda sve teče. Pison bi se po biblijskom navodu mogao nalaziti u zemlji Evilskoj, to jest na području Mesopotamije-Arabije. Taj navod potvrđuju geološki nalazi na zemlji i fotografije „Lendsata“ iz kosmosa. Te fotografije jasno otkrivaju jednu „fosilnu reku“ koja je nekad tekla kroz severnu Arabiju sada isušenim koritima koja današnji Saudijci i Kuvajčani znaju kao Vadi Riman i Vadi Batin. Uz to, prema Bibliji, oblast je bila bogata u bdelijumu, jednoj aromatičnoj smoli koja se još može naći u severnoj Arabiji, i zlatu, koje se tu dobijalo još i 1950-ih godina.

Problem predstavlja Gihon, koji „teče oko cele Etiopije“. Na hebrejskom, geografski navod bio je „Cush“ ili „Kush“. Prevodioci Biblije u 17. veku, preveli su „Cush“ ili „Kush“ kao „Etiopija“ – koja je dalje na jugu i u Africi – poremetivši tako geografsku kartu i stolećima izluđujući istraživače. Zarinjš smatra da je Gihon reka Karun, koja izvire u Iranu i teče na jugozapad prema sadašnjem Zalivu. Karun se takođe pojavljuje na „Lendsatovim“ fotografijama i bio je reka koja je, dok nije bila pregrađena, najviše pridonosila nanosu koji je formirao deltu na vrhu Persijskog zaliva.

Sumerska igra reči

Na taj način, Rajski vrt, prema geografskim nalazima, mora da se nalazio negde na vrhu Zaliva u vreme kad su se sve četiri reke spajale i tekle kroz oblasti koja je tada bila iznad nivoa Zaliva. Sa navodom u Knjizi postanja da se reka iz Edena „delila u četiri reke“ pozabavio se istraživač Biblije Efraim Špajzer (Ephraim Speiser) pre nekoliko godina: pasus, kaže on, odnosi se na četiri reke uzvodno od mesta njihovog spajanja u jednu reku koja je navodnjavala vrt. Navod u Knjizi je čudan, ali razumljiv ako se ima u vidu da opis potiče iz narodnog sećanja, zapisan milenijumima pošto su se događaji odigrali i to od ljudi koji tamo nikada nisu bili.

Špajzer je takođe sugerisao da bi tajanstveni „Cush“ ili „Kush“ trebalo tačno pisati kao „Kashshu“ i, dalje, da se on odnosi na Kašite, narod koji je oko 1500. p.n.e. osvojio Mesopotamiju i njome vladao do oko 900. p.n.e. To Zarinjš smatra veoma važnim.

„U vreme kad su Kašiti vladali Mesopotamijom, formiran je narod Izraela. Hebreji su svakako morali da ih sretnu i čuju za tradiciju stare Mesopotamije, za mitove i bajke. Mora da su čuli i za imena Eden i Adam“.

Ime Eva ne pojavljuje se na sumerskom, ali postoji veoma interesantna veza – navod da je Eva oblikovana od Adamovog rebra u priči o vrtu. Zašto rebro? U jednom poznatom sumerskom spevu koji je preveo i analizirao naučnik Semjuel Noa (Samuel Noah) Kramer, iznosi se pored ostaloga kako je bog vode Enki naljutio boginju majku Ninhursag time što je pojeo osam magičnih biljaka koje je ona stvorila. Boginja majka bacila je smrtnu kletvu na Enkija i iščezla, verovatno da se ne bi predomislila. Kasnije, međutim, kad se Enki jako razboleo i kad mu je otkazalo osam „organa“, Ninhursag se vratila i pozvala osam isceliteljskih božanstava, jedno za svaki bolesni organ. Sumerska reč za „rebro“ je „ti“, ali ta reč znači i „učiniti živim“. Tako se isceliteljsko božanstvo koje je radilo na Enkijevom rebru zvalo „Nin-ti“ i tako je u lepoj igri reči postalo „žena rebra“ i „žena koji čini živim“. Ova sumerska igra reči ne može se prevesti na hebrejski, na kome su reči za „rebro“ i „učiniti živim“ sasvim različite. Ali samo rebro ušlo je u biblijski tekst i kao „Eva“ simbolizovalo „majku svega što živi“.

Povlačenje pred vodom

Ova i druge veze sa sumerskim mitom vrlo su jasni i po Zarinjšu pokazuju da su Hebreji, uprkos tesnim vezama sa Egiptom, najstarije duhovne korene imali u Mesopotamiji. „Abraham je putovao u Egipat, Josip je putovao u Egipat, cela istorija egzodusa vezana je za Egipat, pa ipak ničeg egipatskog nema u prvim glavama Knjige postanja. Svi najstariji navodi vezani su za Mesopotamiju.

Mnogo pre nego što je Knjiga postanja napisana, smatra Zarinjš, fizički Eden bio je iščezao pod vodama Zaliva. Čovek je tamo srećno živeo, ali je između 5000. i 4000. p.n.e. došlo do pojave svetskih razmera, tzv. flandrijske transgresije, koja je izazvala naglo podizanje nivoa mora. Zaliv se počeo puniti vodom, dok oko 4000. p.n.e. nije dostigao sadašnji nivo, progutavši Eden i sva naselja duž obala Zaliva, pa čak i južne delove današnjeg Irana i Iraka.

„Sumerci su uvek isticali da su njihovi preci potekli iz mora i ja mislim da su oni bukvalno u pravu“, kaže Zarinjš. „Oni su se pred nadolazećim vodama povukli od Zaliva gde su živeli hiljadama godina ka severu, u Mesopotamiju“.

Njihov prvobitni „Eden“ je nestao, ali je novi, tzv. Dilmun, na višem zemljištu duž istočne obale Arabije, ušao u epsku poeziju u trećem milenijumu pre naše ere. Do tada već drevna mitologija o zemlji izobilja, večnog života i mira, zauzela je čvrsto mesto u kolektivnom duhu i u jednoj specifičnoj geografskoj oblasti.

Naučni svet je za Dilmun prvi put čuo pre nešto više od sto godina, Kad su naučnici uspeli da dešifruju tablice sa klinastim pismom koje je iskopao arheolog Ostin Henri Lejard (Austen Henry Layard) u Ninivi, jednom asirskom utvrđenju, u današnjem Iraku. On se najranije pominje u ekonomskim spisima koji su se odnosili na trgovinu ljudima i dobrima. Na kasnijim tablicama, na svoje veliko čuđenje, naučnici su počeli da čitaju ne samo o Edenu, Adamu i „ženi rebra“, već i o Velikom potopu i sumerskom heroju zvanom Gilgameš i njegovom traganju za drvom života.

Eden umesto Dilmuna

O tačnoj lokaciji Dilmuna mišljenja se razilaze. Zarinjš i većina naučnika smatraju da se nalazio na ostrvima Bahrein i Failaka i na istočnoj obali Saudijske Arabije. Ostrvo Bahrein bilo je Hong-Kong tog doba, bogato središte međunarodne trgovine, sa brodovima koji su se kretali između Mesopotamije i civilizacije doline Inda. Na njemu i na istočnoj obali Saudijske Arabije nalaze se desetine hiljada tumula – daleko više nego što bi odgovaralo retkom domaćem stanovništvu – od kojih i neki vrlo bogati grobovi, većinom iz perioda 2500. do 1900. p.n.e. Neki ukazuju na tesne veze sa Sumercima. Edena više nije bilo, pa su oni želeli da idu u rajsku zemlju Dilmun, bilo zbog hodočašća ili kao na mesto svog konačnog odmora.

Na kraju, mora se postaviti jedno pitanje. Kad su Izraelci prihvatili drevne mesopotamijsko-arapske priče opterećene davno zaboravljenim borbama, klimatskim promenama, poluzaboravljenim tradicijama, zašto su izabrali reč Eden umesto Dilmun?

„Možda nikada nisu čuli za reč Dilmun“, kaže Zarinjš. „Stvarno ne znamo. Arheolog Denjel Pots (Daniel Potts) sada upravo traga za tim da li je reč Dilmun postojala u helenističko doba? U vreme Aleksandra Velikog došlo je do jezičke pukotine. Klinasto pismo bilo je zamenjeno mnogo efikasnijim sistemom, grčkim alfabetom. Moć je prešla sa Istoka na Zapad, u Grčku i Rim. Stare priče i stare reči izbledele su jer nije više bilo moći koja je stajala iza njih. Do otkrića tablica iz Ninive, asirsko klinasto pismo bilo je mrtvo. Ime i ideja Edena nisu bili prenošeni sumerskim jezikom Dilmuna, već hebrejsko-heleni stičkim jezikom Edena“. Radi se možda o istorijskom, arheološkom, prevodilačkom akcidentu sto je Dilmun bio izgubljen, a Eden sačuvan.

Ako je Zarinjš u pravu, u Bibliju je ugrađeno veoma staro narodno sećanje, ne samo kao priča o stvaranju nego i priča o otimanju čoveka od potpune zavisnosti do opasnog samopouzdanja, sa svim opasnostima koje su s tim vezane.


(Smithsonian, septembar 1983.)

субота, 04. мај 2013.

Kamena keltska glava iz 2. veka

Otkriće u Požarevcu:
ISKOPANA KAMENA KELTSKA GLAVA IZ II VEKA
 

Na 200 metara od Narodnog muzeja u Požarevcu, u Jugovićevoj ulici, iskopana je kamena keltska glava koja potiče iz II ili III veka pre naše ere. U Narodnom muzeju kažu da je reč o izuzetnom arheološkom nalazu jer je to jedina keltska glava pronađena na prostoru današnje Srbije.
 Arheolog Dragan Jacanović sa vrednim arheološkim nalazom

Kamenu keltsku glavu slučajno je otkrio meštanin Požarevca Novica Vojinović uređujući svoje dvorište na mestu zvanom Zapis, koje je od Narodnog muzeja u Požarevcu udaljeno manje od 200 metara.

Mesto je udaljeno pedesetak metara od starog kultnog mesta gde je bio zapis i gde danas postoji novoizgrađena kapela na mestu starog drvenog i gvozdenog krsta koji je obeležavao samo svetilište.

Arheolog Narodnog muzeja u Požarevcu Dragan Jacanović kaže da je reč o glavi rađenoj od lokalnog krečnjaka, sumarno modelovana u svim elementima keltskog stila.

- Kamena glava je sa naglašenim buljavim očima, sa trougaonim licem sa plastično modelovanim usnama, a pošto je reč o kamenu koji je lošeg kvaliteta, glava je u keltsko vreme bila presvučena finim slojem neke vrste stukature, mešavine kreča i drugih veziva za koje hemijske analize treba da pokažu o kojoj je materiji reč, i to je zasad jedina keltska glava koja je nađena na prostorima današnje Srbije. Glava je rađena u kamenu i u prirodnoj veličini i pretpostavljamo da se najverovatnije radi o delu kipa nekog od keltskih bogova - ističe arheolog Jacanović.

U toku su stručne analize, a podaci o nalazu poslati su u Francuku i Slovačku, na teritorije gde ovakvi nalazi nisu retkost jer je reč o otkriću spomenika kulture najviše kategorije.

- Reč je o kamenoj keltskoj glavi koja potiče iz vremena II ili III veka pre naše ere i kolege Narodnog muzeja u Beogradu kad su je videli ostali su bez komentara rekavši da je fenomenalna. Prošle godine trebalo je da imamo jednu reprezentativnu izložbu keltsku sa našim materijalom u Milanu, ali je ona odložena za iduću godinu.

(Blic, 03.05.2013)

уторак, 30. април 2013.

Vodič za iskopavanja, prikupljanje i čuvanje starina i kovanog novca


РѪКОВОДСТВО
за разкопки, сѫбиране и запазване на старини и монети

от Р. Попов и Н. А. Мушмов
уредници при Народния музей

Издава Бѫлгарският Археологически Институт
СОФИЯ, 1922.

понедељак, 29. април 2013.

Zagonetni Arkaim

СПОЈ НЕБА И ЗЕМЉЕ

У пролеће 1987. године тим руских археолога кренуо је у рутински обилазак локације у Чељабинској области на месту где река Караганка утиче Утјаганку. Власти су планирале да ту саграде хидроелектрану и да потопе целу долину. Пре тога било је потребно извршити уобичајена археолошка истраживања. Поготово у области Чељабинска у којој је нађено много остатака старих култура које су се од Азије кретале ка Европи. Када су археолози схватили до каквог су открића дошли, одмах су почели да убеђују власти да одустану од изградње хидроцентрале јер би вештачко језеро потопило једно од најважнијих открића у историји руске археологије. Реч је о граду Аркаиму и Земљи градова која га окружује. Шта је то толико узбудило истраживаче у вези с Аркаимом?

(Политин забавник, број 3176)

недеља, 31. март 2013.

Ludi rimski carevi


LUDI RIMSKI CAREVI


Ludi rimski carevi je bila znanstveno-popularna televizijska serija u produkciji HTV-a iz 2006. godine.

Serija se bavi predrasudama o četvorici rimskih careva (Kaligula, Neron, Komod i Elagabal), koje je povijest zapamtila kao okrutne i psihički poremećene vladare. U seriji autor Božidar Domagoj Burić, uz pomoć eminentnih svjetskih i hrvatskih povjesničara, dokazuje kako je riječ o propagandi koja nema previše veze s povijesnom istinom, te da su navedeni carevi zapravo bili sposobni vladari, koji su imali nesreću da se sukobe sa Senatom i tradicionalnim Rimom, te su zbog toga ocrnjeni od strane rimskih pisaca poput Tacita i Svetonija.

Serija je rađena u igrano-dokumentarnoj formi, uz korištenje kompjutorskih vizualnih efekata te maketa starog Rima, koje je izradio Dimitrije Barb. U seriji su u ulozi stručnih komentatora sudjelovali najveći svjetski stručnjaci za antičku povijest iz Oxforda, Sorbonne, Berlina: dr. Martin Henig, dr. Simon Price, dr. Annalisa Marzano, dr. Yann LeBohec, dr. Aloys Winterling i drugi. Također su sudjelovali i eminentni hrvatski znanstvenici, prof.dr.sc. Petar Selem, prof.dr.sc. Bruna Kuntić-Makvić i prof.dr.sc. Marina Milićević-Bradač.

Безумные римские императоры

Рассказ о четырех римских императорах, известных даже младшим школьникам. Причем своей известностью они обязаны только одному – своему сумасбродству. Но так ли это? Авторы фильма полагают, что все эти императоры не были сумасшедшими, а были просто эксцентриками. Их всех объединяла тяга к восточному стилю правления, и все четверо, находясь у власти, допустили одну и ту же ошибку.

субота, 30. март 2013.

Hrvatski kraljevi

HRVATSKI KRALJEVI (dokumentarna TV serija)


Hrvatski kraljevi naziv je dokumentarno-igrane serije u proizvodnji Hrvatske radiotelevizije, odnosno Znanstveno-obrazovnog programa HTV-a. Serija se sastoji od sedam 50-minutnih epizoda.

Serija se bavi najranijim razdobljem hrvatske povijesti, vremenom takozvanih narodnih vladara iz domaće dinastije Trpimirovića, od početka 9. do kraja 11. stoljeća. U posljednjoj epizodi obrađeno je i razdoblje doseljenja Hrvata na današnje prostore.

U seriji su sudjelovali najistaknutiji europski povjesničari srednjega vijeka: Chris Wickham, Catherine Holmes i Peter Frankopan sa Sveučilišta u Oxfordu, Rosamond McKitterick sa Sveučilišta u Cambridgeu, Neven Budak i Miljenko Jurković sa Sveučilišta u Zagrebu, Mladen Ančić i Nikola Jakšić sa Sveučilišta u Zadru, Vedrana Delonga iz Muzeja hrvatskih arheoloških spomenika u Splitu, Janosz Bak sa Sveučilišta u Budimpešti, Walter Pohl iz Beča, Przemyslaw Urbanczyk sa Sveučilišta u Varšavi, Dušan Treštik iz Praga te najpoznatiji svjetski medijevalist Jacques LeGoff s pariške Sorbonne.

уторак, 26. фебруар 2013.

Figure stare 8000 godina


FIGURE STARE 8.000 GODINA

Nemački Geološki institut iz Hajdelberga potvrdio svetsku arheološku senzaciju na lokalitetu Belica. Svetska premijera srpskog nalazišta sa oko 100 figurina od novembra 2013. do marta 2014. u Tibingenu

Pronađeni predmeti na lokalitetu "Belica"

UGLEDNI nemački Univerzitet u Tibingenu i Geološki institut u Hajdelbergu potvrdili su da je arheološki lokalitet Belica kraj Jagodine najstarije svetilište Evrope.

U naselju iz ranog neolita nađena najveća riznica praistorijskih umetnina na svetu, sa oko 100 čovekolikih figura od kamena, kosti i gline, starih oko 8.000 godina.

Ovo je rezultat istraživanja koje su zajedno obavili nemački i srpski stručnjaci prošlog leta na lokalitetu koji je 2002. godine otkrio prof. dr Milorad Stojić iz Arheološkog instituta SANU.

Kulture Lepenskog vira i Belice su egzistirale u približno isto vreme, ali su se bitno razlikovale.

- Lepenci su još bili lovci-sakupljači dok su Beličani bili zemljoradnici, o čemu govore pronađene figurine sa simboličnim predstavama ženskih i muških reproduktivnih organa, trudnice, majke s detetom - kaže profesor Stojić. - Kameni predmeti su originalnog izgleda i izrađeni na izuzetnom umetničkom nivou od stena lepih i različitih boja, bogate teksture. Očito je da su figurine bile posvećene kultu plodnosti, što je karakteristika ratarskih zajednica koje obožavaju majku zemlju. Na figurama iz Belice predstavljene su sve faza nastanka i razvoja ljudskog ploda, od začeća do porođaja. Ovakve predstave nisu nikada do sada zabeležene u umetničkom stvaralaštvu čovečanstva, od kada je ono nastalo 38.000 godina pre nove ere.

Geofizička ispitivanja u 2012. na lokalitetu Belica otkrila su praistorijsko naselje opasano kružnim rovom prečnika 75 metara. U tom krugu pronađeni su kružni, trapezasti i trouglasti temelji monumentalnih građevina, kakvi do sada nisu nalaženi u naseljima ranog neolita.

- To dokazuje da je reč o duhovnom središtu koje je istog značaja za protostarčevačku zajednicu, kakve je u poznom mezolitu imao verski centar Lepenski vir - kaže prof. dr Stojić.

On naglašava da su istraživanja na Belici izvedena u saradnji s Univerzitetom u Tibingenu, koji će izdati dvojezičnu monografiju na nemačkom i srpskom "Belica, najbrojniji grupni nalaz kulturno-umetničke plastike iz kamenog doba i najstarije duhovno središte u neolitu Evrope".

Nemački stručnjaci su lokalitet kraj Jagodine nazvali arheološkom senzacijom 21. veka, a nalazi iz Belice će svetsku premijeru imati na izložbi od novembra 2013. do marta 2014. u Arheološkom muzeju u Tibingenu.

(Večernje novosti, 25.02.2013)

четвртак, 21. фебруар 2013.

Tajne fosila u Maloj Balanici


TAJNE FOSILA U MALOJ BALANICI


BEOGRAD – Novi podaci o starosti fosila ljudske vilice, pronađenog u pećini Mala Balanica u Sićevu, ukazuju da taj lokalitet spada među najstarija nalazišta sa ostacima hominida u Evropi.

Fosil ljudske vilice, pronađen u pećini "Mala Balanica"

Arheolog dr Dušan Mihailović kaže da se očekuju novi nalazi koji bi dodatno rasvetliti faktore koji su uticali na evoluciju čoveka u jugoistočnoj Evropi.

Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i jedan od rukovodilaca međunarodnog tima, koji je 2006. godine u pećini u Sićevu pronašao fosil ljudske vilice, rekao je u intervjuu Tanjugu da podaci o starosti tog fosila, do kojih su nedavno došli, predstavljaju veliko iznenađenje.

„Mi smo očekivali da je vilica stara oko 200-300 hiljada godina, ali nismo očekivali da je stara pola miliona godina. Taj datum je utvrđen uz pomoć tri tehnike kojima je dobijen isti rezultat i precizno je ustanovljeno da je vilica stara pola miliona godina“, istakao je Mihailović.

To je, kako kaže, izvanredna stvar jer pokazuje da Mala Balanica spada među najstarija nalazišta sa ostacima hominida u Evropi, što je samo po sebi izuzetno značajno, a srećna okolnost jeste i što su istraživanja tu tek započeta i što očekuju nove nalaze.

„Za razliku od mnogih drugih nalazišta, koja su otkrivena pre 50 i 100 godina i gde u većini slučajeva imamo slučajne nalaze van bilo kakvog konteksta, ovo je jedna izvanredna situacija“, ocenio je Mihailović.

On je naglasio da je pronađeni fosil vilice veoma značajan za razumevanje evolucije čoveka u Evropi, pošto pokazuje da je evolucija čoveka u zapadnoj i jugosistočnoj Evropi išla drugačijim tokom, da nije bila ista kao što se smatralo.

„Do sada se smatralo da je Evropu u ovom periodu naseljavao “homo heidelbergensis“ i da je iz njega direktno nastao “neandertalac“. S druge strane, smatralo se da je “homo erectus“ koji se javlja ranije, još pre nekih milion godina, naseljavao samo Aziju ili u najboljem slučaju Aziju i Afriku, ako posmatramo “homo erectusa“ u širem smislu“, rekao je Mihailović.

„Sad se pokazalo da je područje rasprostiranja “homo erectusa“ bilo šire i da je obuhvatalo i jugoistočnu Evropu, odnosno da je ona bila deo tog matičnog područja, koje je bilo stalno nastanjeno i iz koga su ljudske zajednice povremeno migrirale ka srednjoj i ka zapadnoj Evropi, da su upravo preko ove naše teritorije išle sve te migracije koje su značajno uticale na razvoj čoveka na našem kontinentu“, dodao je arheolog.

Mihailović je objasnio da je u zapadnoj Evropi, zbog izolacije i činjenice da je alpsko-karpatski luk u glacijalnim periodima onemogućavao komunikaciju između zapadne i istočne Evrope, došlo do razvoja vrlo specifičnih crta kod ljudskih predaka, koje su na kraju dovele do pojave „neandertalaca“.

„Kod nas se to nije dogodilo. Kod nas su “neandertalci“ došli kasnije i drugačiji su faktori uticali na razvoj čoveka na ovim prostorima. To je druga stvar vrlo bitna za sagledavanje evolucije hominida“, naglasio je on.

Mihailović je precizirao da, za razliku od zapadne Evrope gde je na evoluciju čoveka presudno uticala izolacija, u jugoistočnoj Evropi su u značajnoj meri uticala populaciona kretanja.

„Upravo zbog prožimanja stanovništva i razmene gena te neke arhaične crte su duže opstale i nije došlo do pojave specijalizovanih vrsta koje su bile posebno prilagođene određenoj klimi ili koje su karakteristične za određenu regiju. Mi na neki način pripadamo širem evro-azijskom prostoru i bili smo povezani i sa Afrikom i možemo očekivati, upravo zbog toga, nova otkrića koja će biti veoma značajna i koja se možda vezuju za pojavu anatomski modernog čoveka, odnosno “homo sapiensa““, rekao je on.

Mihailović je napomenuo i da nema mnogo podataka šta je prethodilo pojavi „homo erectusa“ na ovom području i da bi nove analize mogle više da rasvetle taj problem.

„Zna se da je posebna vrsta hominida (homo ergaster) naselila Gruziju pre 1,7 miliona godina. Pre 1,5 miliona godina ljudi su sigurno došli do Evrope što znamo po otkrićima iz pećine Kozarnika u Bugarskoj, ali sada imamo prve konkretne nalaze sa područja jugoistočne Evrope koji svedoče o tome da je jugoistočna Evropa bila naseljena pre pola miliona godina“, rekao je on.

Mihailović je naglasio da je veoma značajno da se ustanovi kako su išle migracije u tom periodu, koliko je jugoistočna Evropa bila povezana sa Azijom i Afrikom, koji su sve faktori uticali na evoluciju čoveka. „Mislim da je ovo naše otkriće dosta doprinelo razumevanju tog problema, ali tek smo započeli istraživanja i verujem da će novi nalazi još više rasvetliti taj problem“, dodao je.

Fosil ljudske vilice pronađen je u najdubljem sloju Male Balanice, ali tu nisu pronađeni tragovi dužeg ljudskog prisustva. Međutim, u gornjim slojevima Male Balanice i susednoj pećini – Velika Balanica, Mihailovićev tim je pronašao na hiljade kamenih alatki iz paleolita i smatraju da i one najverovatnije dostižu starost od 150 ili 200 hiljada godina.

„Imamo tragove ljudskog boravka, svedočanstva o njihovom lovu, njihovoj tehnologiji, načinu života, koji su nešto pozniji od fosila, ali koji su takođe veoma stari i ukazuju na povezanost Balkana, Anadolije i Bliskog istoka u periodu pre 150-200 hiljada godina“, istakao je Mihailović.

U julu nastavljaju iskopavanja pećina Velika i Mala Balanica, kao i iskopavanja pećine u selu Jelašnica kod Niša, gde postoje ostaci iz srednjeg paleolita, stari više od 40.000 godina, i ostaci iz poznijeg perioda, stari oko 25.000 godina.

Istraživanje se realizuje u saradnji sa Univerzitetom u Vinipegu (Kanada) i Mirjanom Roksandić, delimično ga finansira Ministarstvo kulture i informisanja, a u njemu učestvuje veliki broj stručnjaka iz različitih zemalja i više desetina studenata arheologije iz Srbije i ostalih evropskih zemalja te Kanade SAD.

(Pravda, 19.02.2013)