Vegetarijanska ishrana rimskih vojnika

OVAKO JE IZGLEDALA RIMSKA VOJSKA:
Svet su osvojili na vegetarijanskoj hrani i kiselom vinu (FOTO)
Mladi Rimljanin je od detinjstva bio odgajan za rat, a vojnu veštinu je učio pre svih drugih veština. Kukavičluk je bio neoprostiv greh, koji se kažnjavao šibanjem prestupnika na smrt. Zato je vojska Rimske republike gubila bitke, ali nikada nije izgubila rat 

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.

Foto: Wikimedia Commons/russavia

Rimsko državno uređenje, svi njegovi uspesi i osvajanja, počivalo je na najuspešnijoj vojnoj organizaciji u istoriji ljudske vrste: i to bez preterivanja. Građani i vojska bili su jedno, a vojska okupljena u svojim centurijama bila je glavno zakonodavno telo u Rimskoj republici (da nešto razjasnimo: Rimljani su sva tri svoja državna uređenja nazivali republikom, ali mi njihovu istoriju delimo danas na republiku, principat i dominat).

Prvih osamnaest centurija opskrbljivalo je konjicu. "Prva klasa" je formirala tešku pešadiju, vojnike naoružane sa dva koplja, bodežom i mačem i zaštićene bronzanom kacigom, prsnim oklopom, štitnicima za potkolenice, i štitom (koji je na sebi, uzgred budi rečeno, imao u suštini isti simbol koji Srbi danas imaju na svom štitu: dakle, dva ocila iz kojih se rađaju munje gromovnika Jupitera).

Druga klasa je imala sve sem prsnog oklopa, treća i čevrta nije imala oklop, dok je peta imala samo praćke i kamenje.

Legija je bila mešovita brigada od oko 4.200 pešaka, 300 konjanika i raznih pomoćnih trupa, a dve legije su činile konzulovu armiju. Svaka legija je bila podeljena na centurije, koje su u početku imale stotinu vojnika, a kasnije dve stotine, i kojima su komandovali gorepomenuti centurioni.

Rimski centurion je ovako izgledao.

Foto: Wikimedia Commons/Luc Viatour

Svaka legija je takođe imala i "vexillum", odnosno zastavu, steg rekli bi srednjevekovni Srbi pre nego što je turska reč barjak došla u opštu upotrebu. Čast nije dozvoljavala da zastava ikada padne u ruke neprijatelja, a zabeleženi su slučajevi da su ratne starešine namerno bacale stegove u neprijateljske redove da bi svoje vojnike podstakli da se očajnički bore da je povrate.

U bici, pešaci su išli napred, u prve redove, nastupajući u razmaku od deset do dvadeset koraka, a na neprijatelja su bacali kišu sulica, odnosno kratkih drvenih kopalja sa gvozdenim šiljcima. Na krilima su se nalazili strelci i praćkari koji su napadali strelama i kamenjem, dok je konjica jurišala sa kopljima i mačevima. Borbe prsa u prsa sa kratkim mačevima - takozvanim "gladijusom" po kome su gladijatori dobili ime - predstavljale su odlučujuću i konačnu akciju.

Za opsadu, rimska je armija koristila masivne drvene katapulte koji su radili na principu zatezanja i uvrtanja, i koji su izbacivali gromade od pet kilograma na daljinu od 300 metara; ogromni ovnovi koji su visili na konopcima su povlačeni unazad kao ljuljaška, a zatim puštani na zidine dušmana; pravljena je i nagnuta platforma od zemlje i drvne građe, tornjevi sa točkovima su gurani i tegljeni uz tu platformu, a sa tornjeva su izbacivani projektili na neprijatelja.

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.

Foto: Wikimedia Commons/russavia

Umesto krute i nezgrapne falange - koja je dominirala grčkim svetom i imala svaka po šest redova od 500 ljudi, a koju je rana Republika preuzela od Etruraca - legija je reorganizovana oko 366. godine p.n.e. u manipule koje su imale po dve centurije; ostavljen je bio slobodan prostor između svake manipule i njenih suseda, a manipule u svakom narednom redu su stajale iza ovih otvorenih prostora, čime se dobijala šahovnica.

Inače, reč manipula doslovno je značila "šaka sena, paprati"; privezana za motku ona je čini se predstavljala primitivnu vojničku zastavu pa je tako ta reč počela da se koristi za grupu vojnika koji služe pod istim stegom. Iz te reči je nastalo "manipulisanje", jer je upravo tako pokretna bila ta jedinica.

Bilo kako bilo, ova i ovakva formacija omogućavala je brzo pojačanje jedne linije sledećom, i brzo prebacivanje jedne ili više manipula radi suprotstavljanju napada sa boka, a to je davalo slobodan prostor za onu pojedinačnu borbu za koju je rimski soldat bio posebno obučen i mogli bismo reći i - nadaren.

Konjanik u rimskoj vojsci.

Foto: Wikimedia Commons/David Friel

Sve ovo što smo do sada naveli na stranu, verovatno najbitniji faktor koji je odigrao odlučujuću ulogu u uspešnosti ove vojske bila je disciplina.

Mladi Rimljanin je od detinjstva bio odgajan za rat, vojnu veštinu je učio pre svih drugih veština, a deset godina svog života, u kojima se formirao kao ličnost, provodio je na poligonu ili u vojničkom logoru.

Kukavičluk je bio neoprostiv greh, koji se kažnjavao šibanjem prestupnika na smrt. General je imao ovlašćenje da pogubi bilo kog vojnika ili oficira, ne samo zbog bekstva iz borbe već i zbog odstupanja od naređenje, pa ma kakav ishod tog odstupanja bio. Dezerterima ili lopovima je odsecana desna ruka.

Hrana u logoru vojske Rimske republike je bila vrlo jednostavna, i verujemo da će vas informacije koje slede prilično iznenaditi.

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici.

Foto: Wikimedia Commons/russavia

Naime, služio se hleb ili zobena kaša, nešto povrća, kiselo vino, retko kada meso; rimska armija je svet osvojila na vegetarijanskoj hrani. Cezarove trupe su se žalile kada bi im ponestalo žito i kada su morali da jedu meso, što je diktator Julije lepo opisao u svom delu "De Bello Galico".

Prisilan rad je bio tako težak i dugotrajan da su vojnici preklinjali svoje starešine da umesto njega idu u bitku, pa je tako izreka da je bolje živeti kao kukavica nego poginuti kao junak ovde bila obrnuta.

Rimski armejac nije primao platu sve do 405. godine p.n.e., ali je i posle toga primao malo. Ipak, u zavisnosti od svog ranga, imao je pravo na deo ratnog plena: zlata ili srebra u polugama ili valuti, zemljišne posede i ljude i pokretna dobra.

Rimski centurion je ovako izgledao.

Foto: Wikimedia Commons/Luc Viatour

Sve u svemu, takva obuka i situacija stvorila je ne samo odvažne i žestoke ratnike već i sposobne i neustrašive vojskovođe, a disciplina poslušnosti je razvila sposobnost komandovanja.

Vojska Rimske republike je gubila bitke, ali nikada nije izgubila rat. Ljudi, čiji je karakter bio oblikovan stoičkim odgojem i brutalnim prizorima do prezrive spoznaje smrti, izvojevali su pobede koje su osvojile Italiju, zatim Kartaginu i Grčku, a onda i Mediteran.

Odanost državi odlikovala je zenit Republike, kao što je neviđena politička iskvarenost obeležila njen pad. Rim je ostajao veliki dok je god imao neprijatelje koji su ga prisiljavali na jedinstvo, vizionarstvo i heroizam. Kada ih je nadvladao, on je nakratko procvetao, a zatim počeo da umire.

Pametnom dosta.

25. april 2015 | 08:59

(Telegraf.rs / Izvor: "Cezar i Hrist", Vil Djurant)

Ishrana u antičkom Rimu

Anka Lalović:
ISHRANA U ANTIČKOM RIMU

U najranijim vremenima Rimljani su živeli jednostavno i skromno. Uglavnom su se hranili kašom od brašna, povrćem, voćem, ribom i maslinovim uljem. Prvi profesionalni kuvar došao je u Rim 190. godine pre n.e, a prva pekara otvorena je oko 200. godine pre Hrista.

Od I veka nove ere, doba najveće moći i bogatstva, Rim menja svoj način života i od kulinarstva stvara prefinjenu umetnost. Najbolje prodavani robovi bili su upravo oni koji su bili stručnjaci u ovoj oblasti. Bogati Rimljani su tada počeli da preteruju u svom rasipništvu i ekstravagantnosti, te su mnogi od njih postali drugačija vrsta roblja - robovi svojih stomaka. Čuveni filozof Seneka je sarkastično optuživao svoje sugrađane "da su jeli do povraćanja, a povraćali - da bi jeli".

Šta zna dete šta je sto miliona

Koliko je Seneka bio u pravu, govori nam podatak iz života čuvenog rimskog rasipnika, kulinara i sladokusca, Apicija: ovaj je nasledio 100 miliona (!) sestercija, od čega je najveću sumu utrošio na ekstravagantne večere. Kada ga je poslužitelj skrušeno izvestio da mu je preostalo još samo 10 miliona, ovaj mu je rezignirano odgovorio:

"Kako je moguće da pravi gurman živi u takvom siromaštvu?"

Posle toga, Apicije je izvršio samoubistvo, "da ne bi morao da sedi za običnom trpezom".

Siromašni svet u to vreme i dalje ima umerene obroke i jednostavnu kuhinju. U njoj se pripremala brašnena kaša, bob, pasulj, sočivo, riba i voće, a religijske svečanosti na kojima su žrtvovane životinje, za mnoge od njih predstavljale su jedinu mogućnost da se najedu mesa. Kasnije, kada su otvorene pekare, kupovali su i hleb, i to crni, lošijeg kvaliteta.

Šta bismo od ovoga sve jeli i pili, a šta - nikako

Rimljani su poznavali razne vrste biljaka od kojih su pripremali variva, salate ili začine. Gajili su grašak, bob, sočivo, tikvice, rotkvu, blitvu, šargarepu, krastavac, karfiol, špargle, endiviju, artičoke, prokelj, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode su uzimali zelje, koprivu, pečurke i druge jestive biljke. Od voća, najviše su koristili masline, zatim jabuke, kruške, trešnje, šljive, breskve, orahe, bademe, kesten, grožđe, urme, smokve, limun, nar, mušmule, dinje i lubenice. Od začina, osim domaćih, koristili su i razne uvezene, a najviše zastupljeni u kuhinjama bili su biber, kim, peršun, mirođija, šafran, cimet, đumbir, miloduh (selen), nana, seme pinije (pinjole). Zanimljivo, mnogi začini koji se pominju u originalnim rimskim receptima danas nisu poznati.

Što se tiče mesa, najviše se koristila ovčetina, jagnjetina, jaretina, zatim meso mladih magaraca, svinjetina i govedina. Posebno su bile među sladokuscima cenjene vulve i punjena vimena mladih prasica. Rimljani su rado jeli živinsko i ptičije meso. Spremali su kokoši, patke, guske, kao i (danas) ukrasne ptice - labudove, nojeve, ždralove, flamingose, golubove, drozdove i paunove, od kojih je posebno cenjen jezik i mozak. Izuzetna poslastica bili su slavuji. Od divljači, posebno su bili na ceni divlji veprovi, zečevi i srndaći, a poseban specijalitet predstavljali su puhovi, koje su tovili orasima, žirom i kesenom i pripremali ih sa mlekom, medom i makom, a služili kao - predjelo.

Takođe, na rimskoj trpezi su znale da se nađu i žabe, kao i puževi spremljeni sa vinom, dok su sitne poslastice predstavljali crvčci i skakavci. Dok je običan svet od plodova mora koristio jeftine, male i slano konzervisane ribe, dotle je na trpezama bogatih bilo jesetre, mrene, tunja, jegulja, zubataca, rakova i ostriga.

Od ostalih namirnica, rado su se jela jaja kokoši, paunova, fazana, galebova i ostalih vodenih ptica, pa zatim mleko i sir krava, ovaca i koza. Sir je po pravilu bio sušen na dimu. Maslac je bio nepoznat starim Latinima.

Za pripremu hrane, najviše je korišćeno maslinovo ulje, zatim svinjska i guščija mast kao i goveđi, ovčiji i kozji loj. Rimljani su prilično kasno upoznali pripremanje hleba, pa su do tada, kao i ostala italska plemena, jeli brašnenu kašu sličnu palenti, koja je i kasnije ostala glavna hrana u običnom narodu. Hleb su u početku pripremali u vidu beskvasne lepinje, a u II veku pre n.e. prihvatili su od Grka pripremanje hleba sa kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba, pripremana su i raznovrsna peciva sa dodatkom mleka, jaja, meda i oraha. Od žitarica, korisili su ječam i pšenicu koje su mleli na ručnim žrvnjevima ili onim koje su pokretale životinje, a kasnije i u vodenicama.

Za piće, koristili su mnogobrojna domaća i uvezena vina, kojih je bilo oko 18 vrsta, a neka specijalna su kao dodatak imala latice ruža i ljubičica. Pili su ih razblažena sa vodom, snegom ili ledom. Preko zime, Rimljani su pripremali kaldu, zagrevali su vodu i vino u bronzanim samovarima sa dodatkom začina, a pili su i pivo, sokove, razblaženo sirće, dok su kao aperitiv služili mulsum - vino kuvano sa medom.

Kada se i gde sve jelo i pilo

Hrana se pripremala u kuhinji (lat. culina - otuda današnji naziv kulinarstvo), koja je bila smeštena u podrumskim prostorijama. U njoj se nalazila zidana peć za hleb, uzdignuto ognjište za kuvanje, veliki kameni sto za pripremanje hrane, cisterna sa vodom i niz raznovrsnog kuhinjskog pribora od keramike i metala. Od stonog posuđa upotrebljavali su plitke i duboke tanjire, činije, krčage, čaše i pehare... Proizvodili su ih od keramike, bronze, bakra, stakla, a za najimućnije - od srebra i zlata. Pri jelu služili su se kašikama, noževima i čačkalicama od drveta, kosti ili metala (bronze, srebra i zlata), u zavisnosti od statusa domaćina. Najradije su jeli prstima, a između jela prste su prali mirišljavom vodom.

Rimljani su imali tri glavna obroka dnevno: doručak (iantaculum), ručak (prandium) i večeru (cena), od kojih je kod svih, bez obzira da li je običan građanin, seljak ili patricij, glavni obrok bila večera. (Ovo ne čudi posebno, jer tako je npr. i kod današnjih Francuza - prim. redakcije.)

Za doručak koji se obavljao od 7 do 9 časova Rimljani su imali hleb, sir, masline, med, so, malo vina, kao i sveže i suvo voće. Za ručak, između 12 i 13 časova, na stolu je često bio hladan obrok: varivo, riba, jaja, pečurke, voće i vino, ili su pak koristili ostatke večere. Tako je svima jedini pravi obrok bila večera i, u zavisnosti od okolnosti i društvenog položaja, mogla je biti skromna i brzo se završiti, ili pak one ekstremne, kao što su bile Neronove, Apicijeve ili Trimalhionove, koje su trajale do zore!

Večera je počinjala posle 16 časova zakuskom, za koju su obično pripremana hladna jela: jaja, sir, razno povrće, puževi, školjke, riba, voće, a pio se mulsum. Za glavni obrok bili su pripremani specijaliteti od raznog mesa, ribe, povrća, a sve to sa raznovrsnim sosovima.

U bogatim rimskim kućama jelo se služilo u trpezariji (triclinium), dok je narod jeo u kuhinji, a preko leta u atrijumu. Trpezarija je zauzimala glavno mesto u kući i bila bogato ukrašavana freskama i mozaicima. Jedan od čestih motiva na mozaicima bila je predstava skeleta (opominjala je da je život kratak i da zato treba uživati) ili predstava boga Dionisa, zaštitnika vina i vinogradarstva. Upravo takvu jednu predstavu ovog božanstva arheolozi su otkrili i u carskoj palati u Felix Romuliani. Tavanice su oblagane drvetom, slonovom kosti ili tkaninom i često su bile pokretne, da bi na goste moglo da se baca cveće, ili su u njih bile ugrađene cevčice kojima su se do gostiju dovodili razni mirisi, od kojih je najcenjenija bila ruža.

Od nameštaja u trpezariji, glavno mesto zauzimao je sto i ležajevi oko njega. Jedna strana stola bila je slobodna za posluživanje. Rimljani su jeli poluležeći, dok su žene i deca sedeli na klupama i stolicama. Ostali deo trpezarije bio je slobodan za robove-poslužitelje, kao i za zabavljače. Prema vrsti posla koji su obavljali, robovi su nosili različita imena: jelonoša, vinotoča ili pregustator - rob koji je prvi probao sva jela i pića, zbog stalne sumnje da su mogla da budu zatrovana.

Otmene večere trajale su dugo i za to vreme goste su zabavljali guslari, pevači, sviračice na harfi, kitari i fruli, pevači, lakardijaši, pelivani ili plesačice.

Praistorijska ishrana u srednjem Podunavlju

Aleksandar Medović:
ŠTA SU JELI NAŠI PRAISTORIJSKI PRECI?

Votivni (kultni)
hleb od gline iz neolita,
Potporanj, Vojvodina

Koliko puta vam se desilo da vam ručak zagori? Ovaj maler pratio je i prastanovnike srednjeg Podunavlja. Kad se organska biljna materija izloži visokoj temperaturi ona se vremenom ugljeniše. Ugljenisani ostaci plodova i semena biljaka ne podležu procesima biološkog razlaganja i tako ostaju vekovima očuvani u zemlji. Vatra je bila sveprisutna u praistorijskim naseljima. Služila je kao izvor toplote i svetlosti, bila je izvor života. U njoj su završavali ostaci jela kao i "ono što je palo na pod". Prilikom čišćenja uvek nešto promakne pored vatre ili peći, ne sagori sasvim i zavuče se na nepristupačno mesto u kući i tamo ostane zauvek. Setite se samo šta vam se sve nalazi iza šporeta? Ni u praistoriji ljudi nisu hteli da znaju šta im se sve nalazi iza peći. Njihove kuće su imale drvene konstrukcije i krovove od trske. Idealan materijal za brzo širenje plamena. Onog trenutka kad se izgubi kontrola nad vatrom, ona se pretvara u pravu stihiju. U velikim, utvrđenim naseljima, prolazi između kuća bili su uski, svega pola do jedan metar širine. U čestim požarima stradala bi cela naselja zajedno sa rezervama hrane. Zbog velike energetske vrednosti ratarskih proizvoda, čuvanih u silosima i jamama, dolazilo je do velikih eksplozija u kojima bi zatim ugljenisani plodovi bukvalno zasuli celo naselje. Idealna prilika za arheobotaničare da nam kažu šta su sve drevni stanovnici uzgajali i čime su se hranili.

Piraunos

Osnovu praistorijskog, kao i današnjeg ratarstva, čine tri grupe useva: žitarice, mahunarke i biljke uljarice. U ljudskoj ishrani žitarice su pokrivale najveći deo potreba za ugljenim hidratima, mahunarke su bile izvor biljnih proteina, biljke uljarice su pune esencijalnih (za život neophodnih) nezasićenih masnih kiselina. U Panonskom basenu nije bilo teško pronaći mesto sa plodnim tlom i obiljem vode. Na izbor lokacije za izgradnju naselja, pre svega, uticao je strateški i odbrambeni položaj ovog područja. Na ondašnjim njivama rasle su sledeće žitarice: ječam (obuveni i neobuveni), jednozrna i dvozrna pšenica, krupnik, hlebna (meka) pšenica kao i jedna vrsta pšenice - timofejeva pšenica (?), čija semena su nalik dvozrnoj. Gajeni su još proso i u manjem obimu italijanski muhar. Raž i ovas nisu imali veliki značaj u ishrani praistorijskh ljudi, njihovo vreme će tek doći. Mahunarke (sočivo, grašak, grahorica, sastrica, bob i naut) su i onda korišćene u plodoredu za održavanje plodnosti zemljišta. Njihova proizvodnja sigurno nije bila podređena proizvodnji žitarica. Imala je isti značaj. Lan, lanak, mak, iberijska zmajeva glava (lalemancija) i strižuša čine inventar biljaka od kojih se dobijalo ulje. Lan ima dvostruku upotrebnu vrednost. Od njegove stabljike se mogu dobiti vlakana za izradu tkanina i vrpci, a od semena ulje. Navedene žitarice, mahunarke i biljke uljarice nisu sve u isto vreme gajene, niti su imale isti značaj u različitim kulturama koje su se smenjivale na ovim prostorima. Svaki narod imao je, a i dan danas ima svoju kuhinju koja se razlikuje od one kod najbližih suseda. Vojvođani su oduvek bili ponosni na razlike u jelovnicima.

Ovo su bile osnove sirovine. Kako su ih prerađivali i od njih spravljali dnevne obroke? Kako su ti obroci izgledali? Svako domaćinstvo posedovalo je žrvanj sa tučkom (batom) za ručno mlevenje žitarica. Za izradu žrvnjeva u praistoriji uglavnom je korišćena jedna vrsta peščara koja ima meku i tvrdu strukturu. Meka struktura se prilikom upotrebe brže haba i žrvanj je uvek nazubljen kao krupna šmirgla pa žito ne isklizava ispod gornjeg kamena te se bolje i brže melje. Tako samleveno krupnije brašno, prekrupa ili griz, uvek su puni sitnog peska i kamenčića. Ma šta da su bili krajnji proizvodi, ove tvrde primese su se neminovno osećale u hrani. Ali ne samo one. O sasvim čistim, nekontaminiranim usevima, bez primesa semena drugih žitarica i korova, u praistoriji ne može da bude ni reči. Navešćemo samo jedan primer, kukolj. Stepen kontaminicaje ovog otrovnog uljeza u ostavama ozime jednozrne pšenice mogao je nekoliko puta da prekorači današnje dozvoljene granične vrednosti za upotrebu u stočnoj ishrani.

Slika levo: Praistorijska biljka uljarica.
Seme iberijske zmajeve glave
(lalemancija - Lallemantia iberica),
Feudvar, Vojvodina

Slika desno: Praistorijska žitarica.
Osnova račve klasića timofejeve pšenice (?)
Triticum timopheevi, Feudvar, Vojvodina

Da li su se praistorijski ljudi trovali od kukolja? U to nisam uveren. Velika, koliko i samo zrno žitarice domaćina, crna semena kukolja su ipak lako prepoznatljiva i jednostavno se izdvajaju ručnim prebiranjem dnevnih porcija. I danas domaćice, mada nerado i bez velikog razmišljanja, prebiraju pirinač i pasulj. U vreme teških godina, kada je hrane bilo malo, jeli su sve, pa čak i neke stvari za koje nisu bili sasvim sigurni da im neće škoditi. Vredelo je napuniti trbuh bez obzira na potencijalne rizike. Još jedan problem stajao je pred praistorijskim stanovnicima srednjeg Podunavlja. Kako odvojiti plevu koja čvrsto obavija seme jednozrne i dvozrne pšenice, timofejeve pšenice (?), krupnika, prosa i italijanskog muhara? Vatra je opet odgovor na sve probleme. Jedan od načina odvajanja zrna od pleve sastojao se u tome što su obuvena semena zagrevana do određene temperature u posebnim posudama sa spoljnim nosačem i ložištem, piraunosima. Pritom je pleva postajala krta i trošna pa se tucanjem u stupi lakše odvajala od zrna. Za razliku od navedenih žitarica, zrno obuvenog ječma sraslo je sa plevom. Mnogo rada. Šta bi praistorijske domaćice rekle za današnja gotova jela i mikrotalasne pećnice?

Ovo su bile osnove sirovine. Kako su ih prerađivali i od njih spravljali dnevne obroke? Kako su ti obroci izgledali? Svako domaćinstvo posedovalo je žrvanj sa tučkom (batom) za ručno mlevenje žitarica. Za izradu žrvnjeva u praistoriji uglavnom je korišćena jedna vrsta peščara koja ima meku i tvrdu strukturu. Meka struktura se prilikom upotrebe brže haba i žrvanj je uvek nazubljen kao krupna šmirgla pa žito ne isklizava ispod gornjeg kamena te se bolje i brže melje. Tako samleveno krupnije brašno, prekrupa ili griz, uvek su puni sitnog peska i kamenčića. Ma šta da su bili krajnji proizvodi, ove tvrde primese su se neminovno osećale u hrani. Ali ne samo one. O sasvim čistim, nekontaminiranim usevima, bez primesa semena drugih žitarica i korova, u praistoriji ne može da bude ni reči. Navešćemo samo jedan primer, kukolj. Stepen kontaminicaje ovog otrovnog uljeza u ostavama ozime jednozrne pšenice mogao je nekoliko puta da prekorači današnje dozvoljene granične vrednosti za upotrebu u stočnoj ishrani. Da li su se praistorijski ljudi trovali od kukolja? U to nisam uveren. Velika, koliko i samo zrno žitarice domaćina, crna semena kukolja su ipak lako prepoznatljiva i jednostavno se izdvajaju ručnim prebiranjem dnevnih porcija. I danas domaćice, mada nerado i bez velikog razmišljanja, prebiraju pirinač i pasulj. U vreme teških godina, kada je hrane bilo malo, jeli su sve, pa čak i neke stvari za koje nisu bili sasvim sigurni da im neće škoditi. Vredelo je napuniti trbuh bez obzira na potencijalne rizike. Još jedan problem stajao je pred praistorijskim stanovnicima srednjeg Podunavlja. Kako odvojiti plevu koja čvrsto obavija seme jednozrne i dvozrne pšenice, timofejeve pšenice (?), krupnika, prosa i italijanskog muhara? Vatra je opet odgovor na sve probleme. Jedan od načina odvajanja zrna od pleve sastojao se u tome što su obuvena semena zagrevana do određene temperature u posebnim posudama sa spoljnim nosačem i ložištem, piraunosima. Pritom je pleva postajala krta i trošna pa se tucanjem u stupi lakše odvajala od zrna. Za razliku od navedenih žitarica, zrno obuvenog ječma sraslo je sa plevom. Mnogo rada. Šta bi praistorijske domaćice rekle za današnja gotova jela i mikrotalasne pećnice?

Pogača je najadekvatniji opis za izgled ondašnjeg hleba pravljenog od brašna, pre svega meke pšenice i krupnika. Soli u praistoriji nije bilo na pretek. Bila je skupa i zbog toga strogo dozirana. Od brašna jednozrne i dvozrne pšenice se isto tako može zamesiti hleb, međutim ove žitarice su vrlo rado kuvane. Od njih su uglavnom pravljne kaše. Kaša je bila najvažniji, svakodnevni, obrok praistorijskih ljudi. Ona se može skuvati i od prosa i od ječmene prekrupe ili griza. Bolje kaše su pravljene sa kozjim, ovčijim ili kravljim mlekom, možda sa dodatkom sira. Ukoliko se uzme u obzir da meda u praistoriji nije bilo u izobilju, sladunjave kaše su bila omiljena hrana za decu. Biljnog, kristalnog šećera nije bilo. Ječmeni hleb (bolje reći - nisko narasla lepinja) mora vrlo brzo da se pojede, u protivnom postaje tvrd kao kamen. Od mahunarki, kao i danas, kuvana su variva. Pronađeni začini kao što su mirođija, divlja mrkva, celer, pastrnjak popravljali su ukus bljutavih jela. Jeste li ikad jeli žirove hrasta? Ako je dobar za svinje, onda je i za ljude. Bar tako su mislili i radili naši preci. Malo gorko ako se prethodno ne ispeče, ali u nesrećnim vremenima itekako dobro dođe. Slično žiru korišćen je i vodeni orašak sa obala vojvođanskih reka. To je vodena biljka koja pluta na površini vode. Nalik je orahu sa četiri trna. Sadrži puno skroba i proteina a vrlo malo masti. Jede se sirov, pečen ili kuvan kao kesten.

Žrvanj sa batom

A šta su pili? Pivo. Ono može da se napravi od skoro svake žitarice, ali posedujemo materijalne dokaze da su koristili ječam i dvozrnu pšenicu da bi od njih dobili osnovu za pravljenje piva - slad. Pivo je bilo brzo kvarljivo, neprovidno i bez danas vrlo dobro poznatog pivskog začina, hmelja. Možda su u te svrhe koristili neku drugu biljku, kao na primer buniku. Prema dosadašnjim arheobotaničkim analizama, hmelj je u Evropi počeo da se gaji tek početkom srednjeg veka. Pivo je bilo domaće, za razliku od vina. Do sada nemamo indicija koje bi nam ukazale na mogućnost proizvodnje vina na ovim prostorima pre dolaska Rimljana. Mada su postojale odlične trgovačke i kulturne veze sa Mikenskim svetom, stari Vojvođani nisu poznavali tajnu gajenja vinove loze. U praistorijskim naseljima pronađene su samo koštice divlje loze. Divlja loza raste u šumama pored reka i do njenih plodova dolazi se teško. Za proizvodnju vina nedovoljno. I još nešto, stara izreka "kad na vrbi rodi grožđe! " ipak ima smisla.

Voće je u nedostatku kulturnih varijeteta sakupljano iz okoline naselja. Gostili su se šumskim jagodama, aptovinom, trnjinom, kupinama, malinama, drenom, divljim kruškama i jabukama, zovom, i već pomenutim divljim grožđem.

Ukoliko sad sedite za stolom i jedete varivo od sočiva u kojem se nalazi parče šunke ili slanine, sa više crnim nego belim hlebom i čašom piva, setite se da je ovo pre skoro četiri hiljade godina bio uobičajen obrok naših praistorijskih predaka. Prijatno.

Žir u ishrani balkanskih naroda

Milenko S. Filipović:
ŽIR U ISHRANI BALKANSKIH NARODA


Sadržaj

- Hrastov žir u ljudskoj ishrani

1. Hleb od žira
2. Pečen, kuvan i prešan hrastov žir
3. Hrastov žir kao lek
4. Hrastov žir kao zamena za kafu
5. Starina i poreklo upotrebe žira u ljudskoj ishrani
6. Hrastov žir u kultnim običajima

- Bukov žir u ljudskoj ishrani

http://www.4shared.com/document/BfA86qWh/




ŽIR (recepti)

Svi znaju šta je žir, ali malo ko zna zašta se sve on može koristiti. Po Vasi Pelagiću (Gornji Žabar, 1833. - Požarevac, 1899.), žirovi se mogu koristiti uprženi i samleveni kao kafa. Takav napitak leči od malaksalosti, anemije, šuljeva, zatvora, rahitisa i kostobolje. Priprema se na sledeći način: uzmu se zdravi žirovi i svaki od njih se raseče po pola. Pre prženja, potrebno ih je osušiti na suncu ili u rerni i oljuštiti i oljuštiti sa njih ljusku. Ispržiti ih u pržulji za kafu, ili u poklopljenoj šerpi uz stalno mešanje. Prženje je gotovo kada žirovi ravnomerno porumene. Tada ih treba samleti kao kafu. Dobijeni prah može se mešati sa toplim mlekom i piti koliko kome prija. Takođe, može se mešati sa pravom kafom i pripremati kao i kafa.

Žirovu kafu najzdravije je piti sa mlekom. Po potrebi zasladiti je medom.


Žir kao hleb

Za vreme američkog građanskog rata, general Džekson, hrabro je sa svojom vojskom pružao otpor, iako je bio opkoljen u planinama. Po merilima protivnika, Džeksonovim vojnicima odavno je trebalo da ponestane hrane i računali su na njihovu predaju. To se nije dogodilo samo zato što je Džekson naredio svojim vojnicim da sakupljaju žirove kojih je bilo u izobilju, da ih suše i da od njih prave vrlo ukusan hleb.

U raznim krajevima sveta i dan danas priprema se hleb od žirova na razne načine. Najjednostavnije je uzeti zdrave žirove, raseći ih na pola i osušiti u pećnici ili na suncu. Kada su žirovi suvi lako sami ispadaju iz ljuske, koju svakako treba odvojiti, pošto je sadržaj tanina u njoj previsok pa je preterano gorkog ukusa.

Osušeni žirovi mogu se mleti i od žirovog brašna pravi se hleb. Još je bolje ako se seme osuši sirovo, ostavi na vlažnom mestu da isklija, pa se tek onda osuši i melje.


(Treće oko, broj 78 - 3. novembar 1992.)