субота, 26. март 2011.

Poreklo imena Timok i Timočanin


Светислав Првановић:

ПОРЕКЛО ИМЕНА ТИМОК И ТИМОЧАНИН



Судећи по мноштву археолошких налазишта, расутих дуж читаве тимочке долине, човек је у овим крајевима живео дуги низ векова и пре наше ере, почев још од раног каменог доба. Поред камених оруђа и земљаних судова, јединих материјалних трагова тог давно ишчезлог живота, постоји мишљење да из тих времена потиче и име реке Тимок. Филолози сматрају да оно вуче порекло из санскрита – прастарог индоевропског језика, и да је сложено од две речи: ТЬМ (таман, мутан, црн) и акуа (вода, река). То значи да је првобитно, преисторијско име Тимока по смислу истоветно са именом Црна река, како се његов западни крак често и данас назива.

Ако би то и била само претпоставка, дубоку старину имена Тимок и Тимочанин потврђује један несумњиво поуздан историјски извор, стар око 2.000 година. То је запис римског писца Плинија старијег о Трачанима, најстаријем познатом народу у источној половини Балкана. Како се из тог записа види, 29. год. пре н. е, кад су Трачани коначно покорени од стране Римљана, најпознатија њихова племена у Подунављу били су Трибали, Мези и Тимаси. Седиште Тимаха било је измађу данашњег Видина и доњег Тимока, који су они називали Тимахос.

Римљани су, у духу свог језика, трачко има Тимахос променили у Тимакус (Timacus). Они су по њему назвали и своја два важна стратегијска утврђења, градове Timacum maius (Велики Тимок) и Timacum Minus (Мали Тимок).




На почетку VII века, када је дошло до општег досељавања Словена на небрањени, скоро опустели византијски Балкан, једно њихово племе прешло је из Дакије, данашње Румуније, и населило се с десне стране доњег Тимока, на земљишту некадашњих трачанских Тимаха. Име реке Тимакус, које су примили од преосталих, али језички романизованих староседелаца, словенски досељеници почели су изговарати Тимак (без наставка ус), а доцније Тимок. Они су по њему понели и своје племенско име Тимочани, под којим су се доцније проширили до Мироча и Ртња на западу и сврљишких планина на југу.

У IX веку тимочки Словени двапут улазе у историјске изворе под називом Тимочани (Timociani), оба пута код франачког дворског летописца Ајнхарда. Он је 818. године забележио да су у граду Херисталу пред цара изишли »Legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum« (изасланици Браничеваца и Борне, кнеза Кучана и Тимочана), у циљу тражења заштите и склапања савеза противу Бугара. Поново их је поменуо већ наредне, 819. године, записавши да је тада Људевит Посавски у свој велики устанак на Франке успео да увуче и „народ Тимочана“ (populus Timocianorum). Интересантна ствар да их је Ајнхард унео у своју хронику као народ (populus) а не као племе (gens). Он је то вероватно учинио зато што му је била позната њихова бројност, борбеност и крупна улога у стварању прве југословенске државе под кнезом Људевитом, на простору од Тимока и Видина до Соче и Трста.

Дижући оружани устанак 818. године, чиме су раскинули своју неподношљиву „федерацију“ с агресивним бугарским кановима (»Societas Bulgarorum desciverant«, како пише Ајнхард), Тимочани су ушли у историју под својим племенским називом пре племена Срба (822.) и Хрвата (852.). Они то име, више као своје етничко, а не географско обележје, носе и даље, за све време дуге бугарске и још дуже византијске (грчке) владавине. Тако, на пример, у једном бугарском извору из XII века („Песма о Асену первому“) у борби против Грка. Позивају се, поред Бугара, и Тимочани.

Прочитај цео текст...

петак, 25. март 2011.

LAPOT - običaj ubijanja staraca


Светислав Првановић:

ЛАПОТ – ОБИЧАЈ УБИЈАЊА СТАРАЦА


У старом веку, по казивању античких писаца Хесиода, Херодота и Страбона, код народа око Каспијског језера старци од преко шездесет година остављани су у некој згради без хране и воде и држани затворени док не помру. На много суровији начин поступало је скитско племе Масагета, које је своје остареле чланове клало, кувало и јело, уз неку врсту религиозног ритуала. Код Масагета се сматрало несрећом умрети природном смрћу.

Ништа боље није било ни у Европи, нарочито у балканским земљама. Кад се каже да је за лапот некада знала чак и стара Грчка, колевка најраније европске културе, онда не изненађује податак да су трачки Трибали, становници источне Србије, своје старе не само убијали, него су од њихових лешева припремали заједничке гозбе, које су се претварале у права пировања и оргије.

Тај обичај је владао и у средњем веку, и то широм света. Млечанин Марко Поло, прослављени светски путник, гледао је у Малаји како старце њихови млађи убијају, а затим поједу. На острвима Меланезије негде су их остављали да умру од глади, а негде им давали да бирају да ли да их уморе гушењем или живе сахране. Код сибирских Јакута и Чукча стари и неспособни припадници племена једноставно су убијани, а код неких америчких индијанаца остављани у дубокој прашуми, где су скапавали од глади и жеђи или су свршавали у канџама крвожедних звери.

У средњем веку обичај убијања изнемоглих родитеља био је дуго познат и у целој Европи, нарочито међу немачким и западнословенским племенима. Он је код полапских Словена напуштен у XI, а код лужичких Срба изгледа да се задржао и до XVI века. Код Немаца је престао тек онда кад су старци почели да деле имање синовима за живота, под условом да их они хране и одевају до смрти.

недеља, 13. март 2011.

Russian Historical Atlas (1928)





Русский исторический атлас, составленный К. Кудряшовым, издан в 1928 году. Атлас получил при выходе первую премию от Экспертной комиссии Цекубу и ЦБ СНР. Восемнадцать литографических таблиц с пятьюдесятью восемью картами.

субота, 12. март 2011.

Prehistory of Food


The Prehistory of Food
(Appetites for change)



The production and consumption of food can tell us much about how different cultures constructed and perceived their environment. The distinction between what is regarded as edible and inedible and the ecological systems in which people live are not just a passive backdrop to life but important indications of prevailing social and cultural systems. The Prehistory of Food discusses the changing uses of food in prehistory and sets subsistence firmly within its social context.

This collection presents studies from across the globe examining the interrelationships of food, biology and ecology. The contributors investigate the different roles food plays in culture: as an object of consumption and, subsequently, an important factor of socioeconomic change, as an agent of innovation affecting agriculture and methods of preparation and cooking, as a vital part of the landscape and as an important influence on the history of humans and plants. The Prehistory of Food contains case studies ranging from the rainforest groups of South America, to peoples of the desert fringes of Asia, to farmers in the Highlands of New Guinea. The book charts the movements of plants over the last 5,000 years, and with an impressive wealth of archaeological, genetic, botanical and linguistic evidence it tells the complex and fascinating story of the relationship between humans and their food.

The Prehistory of Food is of interest to all students and academics in the fields of archaeology, anthropology and archaeobotany.

Chris Gosden is Lecturer in Archaeology and curator at the Pitt Rivers Museum, University of Oxford. Jon Hather is Lecturer in Archaeology at the Institute of Archaeology, University College London.

петак, 11. март 2011.

Religije prethistorije


André Leroi-Gourhan (Андре Лероа Гуран)
RELIGIJE PRETHISTORIJE (paleolitik)
Naprijed Zagreb, 1968.

Les religions de la Préhistoire (paléolithique)
Paris, 1964.




Prvo poglavlje: Kult kosti
Drugo poglavlje: Pokopavanje umrlih
Treće poglavlje: Predmeti i obredi
Četvrto poglavlje: Religiozna umjetnost
Peto poglavlje: Religija u paleolitu


Biografija autora

André Leroi-Gourhan (25. avgust 1911. - 19. februar 1986), bio je jedan od najistaknutijih arheologa, antropologa i paleontologa dvadesetog stoleća, čija je specijalnost bila praistorija. Bio je profesor u Lionu i Parizu, direktor muzeja fr. Musée de l'Homme, najvećeg francuskog etnološkog muzeja. Bavio se proučavanjem polarnih naroda i naroda u tropskom pojasu.

петак, 04. март 2011.

Stonehenge Decoded


STONEHENGE DECODED (2008)




Stonehenge is one of the most mysterious prehistoric sites known to us and for centuries its purpose has been the source of intense speculation. Now in our ground-breaking special, British archaeologist Professor Mike Parker Pearson unearths surprising evidence supporting a radical new vision of Stonehenge.

His theory suggests that the stone circle was at the centre of one of the largest prehistoric religious complexes in the world. Parker Pearson and his team uncover the first evidence of a 4,500 year-old lost settlement – with at least 300 houses, it is the largest Stone Age settlement ever found in northern Europe.

At its centre lie the remains of a near replica of Stonehenge built of wood. He believes that Stonehenge was built to house the spirits of the dead while the wood circle represented the living. Further evidence suggests thousands of people gathered here at the summer and winter solstices.

info: video 688×432, audio MP3 128 kbps

download:

http://rapidshare.com/files/210701496/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.001
http://rapidshare.com/files/210701260/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.002
http://rapidshare.com/files/210701457/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.003
http://rapidshare.com/files/210701377/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.004
http://rapidshare.com/files/210701443/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.005
http://rapidshare.com/files/210701425/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.006
http://rapidshare.com/files/210700472/National.Geographic.Stonehenge.Decoded.myTVblog.org.avi.007

prevod:

http://sr.podnapisi.net/sr/stonehenge-decoded-2008-titlovi-p997454

четвртак, 03. март 2011.

Catalogue of Bulgarian coins (1879 - 2009)

(1879-2009)
by Bulgarian National Bank

Dedicated to the 130th anniversary of Bulgarian National Bank foundation.

Каталог посвящен 130-годовщине от основания Болгарского национального банка. Каталог охватывает период от 1879 до 2009 годов.




КНЯЖЕСТВО БЪЛГАРИЯ
PRINCIPALITY OF BULGARIA
1878–1908

ЦАРСТВО БЪЛГАРИЯ
KINGDOM OF BULGARIA
1908–1946

НАРОДНА РЕПУБЛИКА БЪЛГАРИЯ
PEOPLE’S REPUBLIC OF BULGARIA
1946–1991

РЕПУБЛИКА БЪЛГАРИЯ
REPUBLIC OF BULGARIA
след/after 1991