Kelti - ratnici i umetnici

KELTI - RATNICI I UMETNICI LATENSKOG PERIODA


Pojava Kelta na evropskim prostorima gvozdenog doba i njihovo poreklo još su obavijeni neizvesnošću i pretpostavkama


Ponikli u oblasti omeđenoj Rajnom i Vltavom antički Kelti su tokom mlađeg gvozdenog doba izbili na obale Atlantika, Mediterana i Crnog mora, dali ime Londonu, Parizu, Bonu, Beču i Milanu, na ušću Save u Dunav izgradili tvrđavu Singidunum i širom Evrope proneli svoju ljubav prema lepim stvarima izraženu kroz umetnost u kojoj uporedo i harmonično žive snoviđenja i naturalizam.

Neustrašivi ratnici i graditelji utvrđenih naseobina na kojima su se lomili i talasi Cezarevih legija, Kelti gotovo da nisu ostavili za sobom nikakve tragove arhitekture i monumentalne umetnosti. Njihovi domovi bili su prilagođeni potrebama naroda ratnika i lovaca, stočara i zemljoradnika i najvećih religioznih fanatika među starim narodima. Umesto na mozaicima i skulpturama, odsjaj vatre iz ognjišta podrhtavao je na izvanredno oblikovanim i raskošno ukrašenim rukotvorinama keltskih zanatlija-umetnika, peharima, posudama, nakitu i oružju koje se uvek nalazilo nadomak ruke vlasnika.

Etničko poreklo Kelta

Pojava Kelta na evropskim prostorima gvozdenog doba i njihovo poreklo još su obavijeni neizvesnostima i pretpostavkama. Pojedini stručnjaci čak smatraju da se već ljudi bronzanog doba mogu označiti kao prvi Kelti, ali je ovakvo shvatanje teško prihvatljivo. Znatno su brojniji oni koji formiranje Kelta kao etničke grupe stavljaju na početak gvozdenog doba, u period helštatske kulture, a među kojima se nalaze i neki istaknuti jugoslovenski stručnjaci. Ipak, čini se da je sve više naučnika naklonjeno shvatanju da se o „pravim“, „istorijskim“ Keltima može govoriti tek u periodu latenske kulture, od sredine do kraja prvog milenijuma pre nove ere.

Etničko poreklo Kelta predstavlja još jednu jabuku razdora među naučnicima. Prema teoriji o autohtonosti Kelta na zapadnoevropskom prostoru, ova etnička skupina nastala je stapanjem Nordijaca kulture „vrpčaste keramike“ i Mediteranaca koji su pripadali kulturi „zvonastog pehara“, uz izvesne karakteristike dinarskog i stanovništva kulture urni. Ipak, ova teorija, koja nastoji da prikaže Kelte kao sintezu glavnih etničkih grupa praistorijske Evrope, nije uspela da obezbedi potvrdu ni u arheološkim nalazima ni u oskudnim pisanim antičkim izvorima.

Začetnik druge hipozeze je još Dionizije iz Halikarnasa koji je istočnu granicu teritorije naseljene Keltima smestio u zemlju Skita i Tračana, ukazujući time na istočnoevropsko poreklo ove etničke skupine. Shvatanje antičkog pisca prihvataju i neki savremeni naučnici, koji čak ističu da proučavanje keltske religije ukazuje da su ovi umetnici i ratnici u zapadnu Evropu stigli sa istoka, iz prostranstava južne Rusije.

Spoj jave i sna

Umetnost Kelta i njene osnovne karakteristike mogu da predstavljaju značajan doprinos proučavanju porekla i vremena stvaranja ove zajednice koja je u istoriji antičkog sveta, pa i kasnije, odigrala značajnu ulogu. Latenska epoha, naime, karakteriše se specifičnom umetnošću koja je, istina, do izvesne mere zasnovana na estetskim razvojima širom teritorija po kojima su se rasprostrli Kelti, ali i na uticajima klasičnih civilizacija i umetnosti stepa. Keltska umetnost iz ovog perioda praktično ne pokazuje nikakve uticaje umetnosti starijeg gvozdenog doba (halštatska epoha), te imeđu njih postoji značajna praznina. Umetnost halštatske epohe bila je zasnovana na pravolinijskim geometrijskim oblicima nasleđenim još iz neolita, dok se artefakta latenske kulture odlikuju oblicima koji nastaju kao rezultat igre krugova, polumeseca i spirala.

Curious Bronze Relic found near the Estuary of the River Findhorn, engraving by William Miller (1831)

I grafički i plastični oblici ove umetnosti zasnovani su, naime na kombinaciji zakrivljenih linija biljnih motiva i drugih elemenata pozajmljenih iz grčke i rimske dekorativne umetnosti i trtansformisanju ovih motiva u imaginarne figure. Linearne predstave likova i životinja na keltskom novcu, nakitu i crtežima na krečnjačkim stenama ukazuju ne samo na izuzetnu moć apstrakcije ovih starih stanovnika Evrope, već i na njihov nezavisan duh i stalni otpor konformizmu. Apstrakcija, razbijanje simetrije klasičnih motiva, metamorfoza i čudnovata simbioza jave i sna koja se održava u stvaranju imaginarnih, fantastičnih bića, igrali su istaknuto mesto u keltskoj umetnosti.

Kult glave

Interesantno je da su keltski umetnici posvećivali podjednaku pažnju, strpljenje i trud kako izradi nakita i ritualnih predmeta tako i običnim loncima, posudama i bokalima. Najveći deo sačuvanih umetničkih predmeta latenske epohe zapravo i spada u kategoriju stvari za svakodnevnu upotrebu, kao što su raznovrsne posude, keramika, kopče za pričvršćivanje odeće, oružje i nakit. Tokom petstogodišnje istorije keltske umetnosti, načini ukrašavanja ovih predmeta, kao i njihovi oblici, menjali su se, a osnovni stilovi grubo se poklapaju sa tri razdoblja latenske epohe. Karakteristično za sva tri stila je da keltski umetnici ne vrše prosto preuzimanje grčkih i italskih motiva već ih tako reprodukuju da se javljaju lišeni svog izvornog karaktera i poprimaju oblike tipične za latensku kulturu. U pojedinim slučajevima, nezadovoljni čistotom linije i strogošću stila, keltske zanatlije čak ulepšavaju uvezene grčke i italske predmete umetnički oblikovanom zlatnom ili srebrnom folijom.

Glava keltskog ratnika iz Galisije

Uporedo sa geometrijskim linijama javljaju se i ljudski i životinjski likovi koji su po pravilu fantastično oblikovani, bez poštovanja za stvarnost. Motiv ljudske glave veoma se često sreće na predmetima iz ove epohe, što naučnici povezuju sa nekom vrstom kulta glave, teorija koja svoju potvrdu nalazi i u činjenici da su Kelti ubijenim neprijateljima odsecali glave i čuvali ih, i da se na mestima njihovih nekadašnjih staništa mogu pronaći ljudske maske od kojih su neke izrađene tako da se mogu postaviti na drvenu dršku. S druge strane, životinjski motivi, realni ili fantastični, zauzimaju istaknuto mesto u keltskoj umetnosti pošto su u paganskoj religiji ove etničke zajednice životinje igrale značajnu ulogu.

Religija i kultura

Karakterističan detalj keltske materijalne kulture predstavljaju ogrlice – torkvasi – prema kojima pojedini arheolozi čak određuju keltsku etničku pripadnost vlasnika. U početku su ogrlice bile relativno jednostavne, sa oštrim ivicama, ali se kasnije javljaju bogato ukrašeni komadi sa raznim zoo i antropomorfnim likovima u najfantastičnijim kombinacijama. U prvo vreme ogrlice su bile gotovo isključivo deo ženskog nakita, ali već oko 300. godine stare ere počinju da ih nose i muškarci. Torkvesi su, pretpostavlja se, imali profilaktičku i apotropejsku (amajlijsku) namenu koja je u početku bila ograničena na ženu, čija je uloga i položaj u keltskom društvu istaknuta, da bi tek kasnije poslužila i za zaštitu ratnika u borbama. Krajem latenske epohe javljaju se i ogrlice urađene tehnikom bliskom današnjem filigranu, kao i đerdani od zrna pastozne staklene mase – plave, žute i zelene boje. Interesantno je napomenuti da su torkvasi rađeni isključivo od bronze, srebra ili legure srebra i zlata, a nikako od gvožđa. Mada im je gvožđe omogućilo da pokore ogromna prostranstva, Kelti su ga smatrali „nečistim“ metalom koji se nije mogao upotrebljavati u sakralne (obredne) svrhe.

Great Gold Torc from the Snettisham Hoard

Fibule, kopče za pričvršćivanje odeće, drugi su umetnički oblikovan predmet svakodnevne upotrebe. Obično su male, lučnog oblika, a površina im je ukrašena različitim, najčešće antropomorfnim predstavama. Interesantno je da je u kasnijoj fazi dekoracija fibula jednostavnija i smirenija, da bi krajem latenske epohe fibule postale obične glatke ploče, bez ikakvih ukrasa. Ova pravilnost u razlici fibula određenih epoha je tako stroga da se na osnovu oblika fibule može tačno odrediti period prelaza.

Fantazija primenjena u praksi

Još u prvom periodu latenske epohe narukvice su bile raznovrsne i bogato ukrašene plastičnim detaljima koji svedoče o izuzetnoj zanatskoj veštini. Ornamenti su raznovrsni, puni fantazije i smelo kombinuju razne ljudske i biljne motive, dok su same narukvice izrađene od kvalitetnih materijala i plemenitih metala. Oko 300. godine stare ere javljaju se i staklene narukvice plavo-zelene boje, dok se pri kraju latenske epohe sreću i gvozdene narukvice koje se završavaju spiralnim krajevima ili plastičnim zmijskim glavama.

Silver torque (Kunst der Kelten, Historisches Museum Bern)

U srednjem periodu latenske epohe keltske zanatlije počinju da prave prstenje ukrašeno bojenim kamenjem i metalne opasače od gvozdenih ili bronzanih lančića ukrašene finim dekorativnim motivima, dok se amuleti u obliku konja, svinje i krave javljaju u osvit nove ere.

Latenska keramika, 5. vek p.n.e. (Matzhausen, Bavarska)

Keltske zanatlije poklanjale su veliku pažnju i izradi posuda, pri čemu upada u oči da su keramički proizvodi jednostavniji od metalnih. Mada već od početka koriste grnčarsko kolo, Kelti svoje keramičke sudove jednostavno ukrašavaju, a pred kraj latenske epohe često se sreću i sasvim prosti, neobojeni sudovi. Iz ove grupe donekle se izdvajaju urne za čuvanje pepela spaljenih mrtvaca, koje su bikonične, obojene crvenom i belom bojom. Posude izrađene od metala ili ukrašene metalom znatno su lepše i bogatije dekorisane. Predmeti od drveta često su oblagani umetnički izvajanim listićima od zlata i drugih plemenitih metala, dok su pehari i posude za čuvanje vina i piva ukrašene najraznovrsnijim plastičnim ukrasima sa prikazima fantastičnih antropo i zoomorfnih predstava.

Latenski bodež, 475-450 godina p.n.e.

Veliku pažnju Kelti su poklanjali i oružju, koje je samo na početku epohe jednostavno i bez većih ukrasa. Nešto kasnije oružje postaje raznovrsnije, javljaju se štitovi, dok je za koplja karakteristično da im vrhovi imaju najfantastičnije oblike koji podsećaju na plamene jezike. Opasači na konjima su nošeni mačevi spajaju se metalnim, bogato ukrašenim kopčama sa reljefnom ili emajliranom dekoracijom.

Miodrag Vuković
(Galaksija, broj 114 – oktobar 1981.)

Tajna izgubljenih Etruraca

Momčilo Đurić:
TAJNA IZGUBLJENIH ETRURACA

Pre oko 2.600 godina u Toskani, na Apeninskom poluostrvu živeo je i napredovao jedan narod koji se na prelasku iz stare u novu eru utopio i nestao u masi latinskog naroda. Za sobom je ostavio velika umetnička dela, ali i jezik i pismo koje arheolozi ni do danas nisu uspeli da rastumače.

Sarkofag bračnog para

Sedamdesetih godina grupa italijanskih i američkih arheologa iskopavala je kod italijanskog obalskog gradića Porto Klementino, dvadesetak kilometara severno od Rima, tragajući za ostacima grada sagrađenog još u rimsko doba. Iz starih letopisa arheolozi su znali da se tu radi o rimskom gradu Kraviska, ali njihova iskopavanja nisu imala cilj da pronađu i prouče taj rimski grad, već nešto drugo. Iz satelitskih snimaka videli su da se ispod ostataka rimskog grada Kraviska nalaze još stariji tragovi čitave mreže puteva, ulica i zidova. Njihova dalja iskopavanja pokazala su da se ispod rimskog Kraviska stvarno nalaze ostaci neke ranije civilizacije, a pronađeni objekti i predmeti u dubljim slojevima potvrdili su njihovu sumnju da se tu radi o gradu prastarih Etruraca.

Za arheologe su ova iskopavanja imala veliki značaj jer bi im pronađeni predmeti i zapisi možda mogli pomoći da reše neke zagonetke o tom tajanstvenom narodu koji se u smutnim istorijskim vremenima, zbog niza nesrećnih okolnosti, potpuno izgubio. Danas, dva milenijuma od vremena kada je taj narod počeo da nestaje, arheolozi ovakvim iskopavanjima pokušavaju da utvrde ko su i kakav narod bili Etrurci.

Tokom petog i šestog veka p.n.e. Etrurci su kontrolisali veći deo Apeninskog poluostrva. Glavna oblast iz koje su vladali nalazila se u Srednjoj Italiji, između reka Tibar i Arno i Tirenskog mora, koja je kasnije nazvana Toskana. Stari Grci su ostavili neke pisane zapise o Ertrurcima, ali su oni u većini slučajeva veoma kratki, netačni, pa i kontradiktorni. U jednom grčkom zapisu stoji, na primer, da su se Etrurci doselili na Apeninsko poluostrvo iz neke daleke zemlje, a u drugom da su bili starosedeoci tog poluostrva. Ovakvi zapisi sigurno ne mogu da budu od pomoći arheolozima.

Rimljani su bolje od Grka poznavali Etrurci, jer su im oni svojevremeno bili glavni protivnici za vlast na Apeninskom poluostrvu. U prvo vreme Etrurci su držali svu vlast na poluostrvu, ali zbog toga što tu vlast nikada nisu umeli dobro da organizuju, njihove gradove su jedan za drugim preoteli bolje disciplinovani Rimljani, a zatim i čitavu vlast na poluostrvu. Do konačnog sloma etrurske vlasti na poluostrvu došlo je oko dve stote godine pre n.e., ali Etrurci kao narod nisu u to vreme nestali. Tokom prvog veka hrišćanske ere znatan broj Etruraca je još uvek živeo na poluostrvu.

Etrurci su na vrhuncu svoje moći bili moćan i bogat narod koji je voleo i uživao u luksuzu. Najraniji Rimljani, koji su bili prilično siromašni i surovi, bili su zapanjeni moralom Etruraca. Slike i crteži na etrurskim grobovima, koji nam daju ono malo podataka o životu i religiji Etruraca, prikazuju iznenađujuće kontraste ustreptale senzualnosti sa sumornim i često neobuzdanim pogledima na zagrobni život.

Kada su jednom prestali da budu glavni protivnici i opasnost za vlast, Rimljani su Etrurce počeli visoko da cene. Mnoge od najuglednijih rimskih porodica počele su da tvrde i da se hvale da „u njihovim žilama teče etrurska krv“. Smatrali su ih za star i veoma mudar narod koji je posedovao mnoga natprirodna, magijska znanja. U rimskom društvu su prihvatani kao mudraci i proroci, pa je i sama reč Etrurac uzimana kao sinonim za čarobnjaka.

Međutim, Etrurci su postepeno počeli da gube svoj identitet i da se utapaju u opštu masu latinskog naroda. Rimski imperator Klaudije, koji je vladao od 41. do 54. godine n.e., shvatio je da će, ako se nešto brzo ne uradi, veliki deo etrurskog znanja nestati bez traga i glasa. Zbog toga je kao učen čovek (a ne ludak kako su ga istoričari često prikazivali), sam prionuo i napisao istoriju Etruraca i rečnik njihovog jezika. Na nesreću, oba ova dela su zauvek izgubljena. Iz tog razloga se od arheologije i očekuje da popuni mnoge praznine o Etrurcima i zadatak arheologa u tom pogledu nije nimalo lak.

Statua vučice koja doji Romula i Rema

Nepoznati jezik i pismo

Prva velika prepreka na tom putu jeste to što niko od naučnika nije uspeo da protumači njihov jezik i pismo. Većina jezika u zapadnom svetu, od sanskrita starih Indijaca do savremenog engleskog jezika, pripada porodici jezika koji se naziva indoevropski. Svi ti jezici imaju zajedničko poreklo i određene sličnosti. Kada se naučnici suoče s nekim nepoznatim jezikom iz porodice indoevropskih jezika oni su obično u stanju da ga protumače, jer u opštim crtama znaju na koji način su ti jezici sagrađeni.

Etrurski je jedan od malobrojnih jezika koji se široko koristio u tadašnjoj Evropi, a koji nije pripadao porodici indoevropskih jezika. U stvari, koliko su naučnici uspeli dosada da utvrde, etrurski jezik nema nikakve srodnosti ni sa jednim jezikom koji se govorio u svetu. Mnoge razočaravajuće i neuspešne pokušaje učinili su dosada naučnici da protumače njihov jezik.

Ukoliko se ne dođe do nekih novih i iznenađujućih arheoloških otkrića malo je verovatno da će se postići uspeh u pokušajima da se protumači etrursko pismo. Nepoznato pismo naučnici su u stanju da protumače samo ako imaju dovoljno uzoraka takvog pisma. Na žalost, dosad je pronađeno vrlo malo uzoraka etrurskog pisma. Etrurci su bili narod visoke kulture i sigurno je da su raspolagali bogatim književnim delima, ali nijedno od njih nije sačuvano, ili nije barem dosad pronađeno.

Stari narodi u Mesopotamiji pisali su na glinenim tablicama, za koje se može reći da su gotovo neuništive, pa je stoga veliki broj tih tablica ostao i sačuvan. Stari Egipćani su pisali na papirusu koji je podložan propadanju, ali zahvaljujući suvoj klimi u Egiptu, dosad je sačuvano na milione svitaka papirusa. Etrurci su za pisanje najverovatnije koristili neki neki materijal koji je bio podložan propadanju, i koji u uslovima klime na Apeninskom poluostrvu nije bio pogodan za čuvanje. I tako je ispalo da iako su narodi u Mesopotamiji i Egiptu živeli i napredovali hiljadama godina pre Etruraca danas se o njima zna mnogo više nego o Etrurcima.

Većina uzoraka koja je ostala od etrurskog pisma potiče od nekoliko stotina zapisa sa njihovih grobova. To su, uglavnom veoma kratki zapisi, najčešće od jedne do dve reči. Kada bi se te reči mogle protumačiti sigurno bi to bilo ime sahranjene osobe, a to naučnicima ne bi ništa reklo o samim Etrurcima. Do sada je pronađeno svega devet ili deset etrurskih zapisa od tridesetak reči, iz kojih arheolozi ne mogu baš mnogo saznati o njima.

Krilati konji nepoznatog etrurskog umetnika

Poreklo jezika

Arheolozi su se u prvom redu zapitali odakle Etrurci i njihov čudan jezik potiču? Neki stari zapisi govore da su Etrurci na Apeninsko poluostrvo stigli iz neke daleke zemlje, ukazujući da bi ta daleka zemlja mogla biti Lidija, što je stari naziv za jedan deo Male Azije. I većina današnjih naučnika se slaže s obzirom da je etrurski jezik potpuno različit od svih jezika koji su se govorili u Evropi, da je postojbina Etruraca najverovatnije Mala Azija. Takođe i činjenica što je Porto Klementino lučki grad Etruraca na obali Tirenskog mora ide u prilog hipotezi da Apeninsko poluostrvo nije njihova postojbina. To ukazuje da su Etrurci bili narod pomoraca i trgovaca i da im se u početku moć sastojala u pomorskoj trgovini i gradnji trgovačkih gradova na obalama Sredozemnog mora, a da se kasnije i postepeno ta moć širila i po unutrašnjosti Apeninskog poluostrva.

Danas je dobro poznato gde su se nalazili značajniji etrurski gradovi. Zbog toga što su Etrurci svoje kuće po gradovima većinom gradili od drveta one se tokom prohujalih vekova nisu mogle sačuvati, pa su potpuno propale. Međutim svoje mrtve oni su pokopavali u lepo ukrašenim kamenim grobovima, sarkofazima, koji se u današnjoj Italiji mogu pronaći na mnogim mestima.

U mnogim delovima Toskane pljačkanje Etrurskih grobova bilo je jedno vreme glavno zanimanje, pa je i to jedan od razloga što su se Etrurci „izgubili“ u ljudskoj istoriji. U ranim godinama devetnaestog veka predmeti iz etrurskih grobova počeli su sve više da se pojavljuju na italijanskom i evropskom tržištu. Ljudi su prvo bili očarani, a ubrzo gotovo i opsednuti čudovišnim i prekrasnim umetničkim predmetima Etruraca. Može se reći da je bogate kolekcionare i upravnike muzeja zahvatila jedno vreme prava etruromanija. Sve što je i malo „mirisalo“ na etrurske umetničke predmete dobijalo je na tržištu ogromnu cenu. Niko od bogatih kupaca nije zanimalo na koji način su prodavci došli do tih predmeta.

Etrurska groblja su se prostirala na velikim površinama i bila su to pravi gradovi mrtvih. Tipična etrurska grobnica ili grob, sastojao se od jedne podzemne prostorije čiji je krov u vidu kubeta nešto malo izvirivao iznad površine zemlje. Unutrašnji zidovi grobnice bili su ukrašeni jarko obojenim freskama, prizorima iz etrurskog života i njihovim predstavama o zagrobnom svetu. Tela umrlih Etruraca stavljana su u kamene sarkofage na kojima se odozgo nalazilo izvajano telo umrlog sa glavom nalakćenom na jednu ruku. Ove skulpture bile su pune života, a često su odavale i pravu veselost. U grobnicu su, pored sarkofaga, stavljani i svi oni predmeti za koje se smatralo da će umrlom biti potrebni u zagrobnom životu. Kada se radilo o bogatom čoveku, a takvih je bio zamašan broj, ti predmeti su predstavljali pravo bogatstvo jer su veštom rukom umetnika bili načinjeni od plemenitih metala i dragog kamenja. Predmeti iz dobro sačuvane grobnice jednog bračnog para Etruraca ispunili su čitavu jednu halu u vatikanskom muzeju. Međutim, od hiljade etrurskih grobova i grobnica u Italiji više od devedeset i devet odsto detaljno je opljačkano tokom proteklog vremena.

Apolon iz Veja