Kelti - ratnici i umetnici

KELTI - RATNICI I UMETNICI LATENSKOG PERIODA


Pojava Kelta na evropskim prostorima gvozdenog doba i njihovo poreklo još su obavijeni neizvesnošću i pretpostavkama


Ponikli u oblasti omeđenoj Rajnom i Vltavom antički Kelti su tokom mlađeg gvozdenog doba izbili na obale Atlantika, Mediterana i Crnog mora, dali ime Londonu, Parizu, Bonu, Beču i Milanu, na ušću Save u Dunav izgradili tvrđavu Singidunum i širom Evrope proneli svoju ljubav prema lepim stvarima izraženu kroz umetnost u kojoj uporedo i harmonično žive snoviđenja i naturalizam.

Neustrašivi ratnici i graditelji utvrđenih naseobina na kojima su se lomili i talasi Cezarevih legija, Kelti gotovo da nisu ostavili za sobom nikakve tragove arhitekture i monumentalne umetnosti. Njihovi domovi bili su prilagođeni potrebama naroda ratnika i lovaca, stočara i zemljoradnika i najvećih religioznih fanatika među starim narodima. Umesto na mozaicima i skulpturama, odsjaj vatre iz ognjišta podrhtavao je na izvanredno oblikovanim i raskošno ukrašenim rukotvorinama keltskih zanatlija-umetnika, peharima, posudama, nakitu i oružju koje se uvek nalazilo nadomak ruke vlasnika.

Etničko poreklo Kelta

Pojava Kelta na evropskim prostorima gvozdenog doba i njihovo poreklo još su obavijeni neizvesnostima i pretpostavkama. Pojedini stručnjaci čak smatraju da se već ljudi bronzanog doba mogu označiti kao prvi Kelti, ali je ovakvo shvatanje teško prihvatljivo. Znatno su brojniji oni koji formiranje Kelta kao etničke grupe stavljaju na početak gvozdenog doba, u period helštatske kulture, a među kojima se nalaze i neki istaknuti jugoslovenski stručnjaci. Ipak, čini se da je sve više naučnika naklonjeno shvatanju da se o „pravim“, „istorijskim“ Keltima može govoriti tek u periodu latenske kulture, od sredine do kraja prvog milenijuma pre nove ere.

Etničko poreklo Kelta predstavlja još jednu jabuku razdora među naučnicima. Prema teoriji o autohtonosti Kelta na zapadnoevropskom prostoru, ova etnička skupina nastala je stapanjem Nordijaca kulture „vrpčaste keramike“ i Mediteranaca koji su pripadali kulturi „zvonastog pehara“, uz izvesne karakteristike dinarskog i stanovništva kulture urni. Ipak, ova teorija, koja nastoji da prikaže Kelte kao sintezu glavnih etničkih grupa praistorijske Evrope, nije uspela da obezbedi potvrdu ni u arheološkim nalazima ni u oskudnim pisanim antičkim izvorima.

Začetnik druge hipozeze je još Dionizije iz Halikarnasa koji je istočnu granicu teritorije naseljene Keltima smestio u zemlju Skita i Tračana, ukazujući time na istočnoevropsko poreklo ove etničke skupine. Shvatanje antičkog pisca prihvataju i neki savremeni naučnici, koji čak ističu da proučavanje keltske religije ukazuje da su ovi umetnici i ratnici u zapadnu Evropu stigli sa istoka, iz prostranstava južne Rusije.

Spoj jave i sna

Umetnost Kelta i njene osnovne karakteristike mogu da predstavljaju značajan doprinos proučavanju porekla i vremena stvaranja ove zajednice koja je u istoriji antičkog sveta, pa i kasnije, odigrala značajnu ulogu. Latenska epoha, naime, karakteriše se specifičnom umetnošću koja je, istina, do izvesne mere zasnovana na estetskim razvojima širom teritorija po kojima su se rasprostrli Kelti, ali i na uticajima klasičnih civilizacija i umetnosti stepa. Keltska umetnost iz ovog perioda praktično ne pokazuje nikakve uticaje umetnosti starijeg gvozdenog doba (halštatska epoha), te imeđu njih postoji značajna praznina. Umetnost halštatske epohe bila je zasnovana na pravolinijskim geometrijskim oblicima nasleđenim još iz neolita, dok se artefakta latenske kulture odlikuju oblicima koji nastaju kao rezultat igre krugova, polumeseca i spirala.

Curious Bronze Relic found near the Estuary of the River Findhorn, engraving by William Miller (1831)

I grafički i plastični oblici ove umetnosti zasnovani su, naime na kombinaciji zakrivljenih linija biljnih motiva i drugih elemenata pozajmljenih iz grčke i rimske dekorativne umetnosti i trtansformisanju ovih motiva u imaginarne figure. Linearne predstave likova i životinja na keltskom novcu, nakitu i crtežima na krečnjačkim stenama ukazuju ne samo na izuzetnu moć apstrakcije ovih starih stanovnika Evrope, već i na njihov nezavisan duh i stalni otpor konformizmu. Apstrakcija, razbijanje simetrije klasičnih motiva, metamorfoza i čudnovata simbioza jave i sna koja se održava u stvaranju imaginarnih, fantastičnih bića, igrali su istaknuto mesto u keltskoj umetnosti.

Kult glave

Interesantno je da su keltski umetnici posvećivali podjednaku pažnju, strpljenje i trud kako izradi nakita i ritualnih predmeta tako i običnim loncima, posudama i bokalima. Najveći deo sačuvanih umetničkih predmeta latenske epohe zapravo i spada u kategoriju stvari za svakodnevnu upotrebu, kao što su raznovrsne posude, keramika, kopče za pričvršćivanje odeće, oružje i nakit. Tokom petstogodišnje istorije keltske umetnosti, načini ukrašavanja ovih predmeta, kao i njihovi oblici, menjali su se, a osnovni stilovi grubo se poklapaju sa tri razdoblja latenske epohe. Karakteristično za sva tri stila je da keltski umetnici ne vrše prosto preuzimanje grčkih i italskih motiva već ih tako reprodukuju da se javljaju lišeni svog izvornog karaktera i poprimaju oblike tipične za latensku kulturu. U pojedinim slučajevima, nezadovoljni čistotom linije i strogošću stila, keltske zanatlije čak ulepšavaju uvezene grčke i italske predmete umetnički oblikovanom zlatnom ili srebrnom folijom.

Glava keltskog ratnika iz Galisije

Uporedo sa geometrijskim linijama javljaju se i ljudski i životinjski likovi koji su po pravilu fantastično oblikovani, bez poštovanja za stvarnost. Motiv ljudske glave veoma se često sreće na predmetima iz ove epohe, što naučnici povezuju sa nekom vrstom kulta glave, teorija koja svoju potvrdu nalazi i u činjenici da su Kelti ubijenim neprijateljima odsecali glave i čuvali ih, i da se na mestima njihovih nekadašnjih staništa mogu pronaći ljudske maske od kojih su neke izrađene tako da se mogu postaviti na drvenu dršku. S druge strane, životinjski motivi, realni ili fantastični, zauzimaju istaknuto mesto u keltskoj umetnosti pošto su u paganskoj religiji ove etničke zajednice životinje igrale značajnu ulogu.

Religija i kultura

Karakterističan detalj keltske materijalne kulture predstavljaju ogrlice – torkvasi – prema kojima pojedini arheolozi čak određuju keltsku etničku pripadnost vlasnika. U početku su ogrlice bile relativno jednostavne, sa oštrim ivicama, ali se kasnije javljaju bogato ukrašeni komadi sa raznim zoo i antropomorfnim likovima u najfantastičnijim kombinacijama. U prvo vreme ogrlice su bile gotovo isključivo deo ženskog nakita, ali već oko 300. godine stare ere počinju da ih nose i muškarci. Torkvesi su, pretpostavlja se, imali profilaktičku i apotropejsku (amajlijsku) namenu koja je u početku bila ograničena na ženu, čija je uloga i položaj u keltskom društvu istaknuta, da bi tek kasnije poslužila i za zaštitu ratnika u borbama. Krajem latenske epohe javljaju se i ogrlice urađene tehnikom bliskom današnjem filigranu, kao i đerdani od zrna pastozne staklene mase – plave, žute i zelene boje. Interesantno je napomenuti da su torkvasi rađeni isključivo od bronze, srebra ili legure srebra i zlata, a nikako od gvožđa. Mada im je gvožđe omogućilo da pokore ogromna prostranstva, Kelti su ga smatrali „nečistim“ metalom koji se nije mogao upotrebljavati u sakralne (obredne) svrhe.

Great Gold Torc from the Snettisham Hoard

Fibule, kopče za pričvršćivanje odeće, drugi su umetnički oblikovan predmet svakodnevne upotrebe. Obično su male, lučnog oblika, a površina im je ukrašena različitim, najčešće antropomorfnim predstavama. Interesantno je da je u kasnijoj fazi dekoracija fibula jednostavnija i smirenija, da bi krajem latenske epohe fibule postale obične glatke ploče, bez ikakvih ukrasa. Ova pravilnost u razlici fibula određenih epoha je tako stroga da se na osnovu oblika fibule može tačno odrediti period prelaza.

Fantazija primenjena u praksi

Još u prvom periodu latenske epohe narukvice su bile raznovrsne i bogato ukrašene plastičnim detaljima koji svedoče o izuzetnoj zanatskoj veštini. Ornamenti su raznovrsni, puni fantazije i smelo kombinuju razne ljudske i biljne motive, dok su same narukvice izrađene od kvalitetnih materijala i plemenitih metala. Oko 300. godine stare ere javljaju se i staklene narukvice plavo-zelene boje, dok se pri kraju latenske epohe sreću i gvozdene narukvice koje se završavaju spiralnim krajevima ili plastičnim zmijskim glavama.

Silver torque (Kunst der Kelten, Historisches Museum Bern)

U srednjem periodu latenske epohe keltske zanatlije počinju da prave prstenje ukrašeno bojenim kamenjem i metalne opasače od gvozdenih ili bronzanih lančića ukrašene finim dekorativnim motivima, dok se amuleti u obliku konja, svinje i krave javljaju u osvit nove ere.

Latenska keramika, 5. vek p.n.e. (Matzhausen, Bavarska)

Keltske zanatlije poklanjale su veliku pažnju i izradi posuda, pri čemu upada u oči da su keramički proizvodi jednostavniji od metalnih. Mada već od početka koriste grnčarsko kolo, Kelti svoje keramičke sudove jednostavno ukrašavaju, a pred kraj latenske epohe često se sreću i sasvim prosti, neobojeni sudovi. Iz ove grupe donekle se izdvajaju urne za čuvanje pepela spaljenih mrtvaca, koje su bikonične, obojene crvenom i belom bojom. Posude izrađene od metala ili ukrašene metalom znatno su lepše i bogatije dekorisane. Predmeti od drveta često su oblagani umetnički izvajanim listićima od zlata i drugih plemenitih metala, dok su pehari i posude za čuvanje vina i piva ukrašene najraznovrsnijim plastičnim ukrasima sa prikazima fantastičnih antropo i zoomorfnih predstava.

Latenski bodež, 475-450 godina p.n.e.

Veliku pažnju Kelti su poklanjali i oružju, koje je samo na početku epohe jednostavno i bez većih ukrasa. Nešto kasnije oružje postaje raznovrsnije, javljaju se štitovi, dok je za koplja karakteristično da im vrhovi imaju najfantastičnije oblike koji podsećaju na plamene jezike. Opasači na konjima su nošeni mačevi spajaju se metalnim, bogato ukrašenim kopčama sa reljefnom ili emajliranom dekoracijom.

Miodrag Vuković
(Galaksija, broj 114 – oktobar 1981.)