Bronze Age Cultures in Vojvodina

Nikola Tasić:

HISTORICAL PICTURE OF DEVELOPMENT OF BRONZE AGE CULTURES IN VOJVODINA

www.scribd.com/doc/34606882/Nikola-Tasić-Historical-Picture-of-Development-of-Bronze-Age-Cultures-in-Vojvodina


Résumé/Summary:

ИСТОРИЈСКА СЛИКА РАЗВОЈА КУЛТУРА БРОНЗАНОГ ДОБА ВОЈВОДИНЕ

Јужне области Панонске низије добро су истражене када се мисли на време бронзаног доба, прецизније II миленијум пре н.е. Више од 120 година врше се мања и већа истраживања, прикупља материјал и обрађују сакупљени подаци. Све то пружа могућност да се процес развоја култура бронзаног доба сагледа као процес појаве, еволуције и нестанка култура, њихове стилске и типолошке карактеристике, економике и хронолошког вредновања. Детаљном анализом дошло се до закључака који показују да су се током овог периода одвијали процеси интеграције и дезинтеграције култура, њихов настанак и нестанак. У овом раду покушали смо да пратимо те процесе. Они би укратко могли да се сумирају на:

a) Процес настанка култура раног бронзаног доба и то оних које се у Срему формирају на основама финалне фазе вучедолске културе. То је винковачка култура која запоседа исте локације и има сличну функцију у Срему као и старија култура. То је изградња система утврђених насеља која су подизана на десној обали Дунава као брана надирању позних степских култура. Њихове фортификационе карактеристике, географски положај и други елементи указују да добро организован систем одбране, нека врста »праисторијског лимеса« (Карта 1). Подручје Војводине је у овом тренутку дезинтегрисано чињеницом да се у Банату формира стилски другачија култура, моришка (Мокрин-Перјамош) а на југу од ње »Панчево - Доња Варош« а нешто касније рана ватинска култура. Она је за кратко време интегрисала велики простор и делом прешла на југу Саву и Дунав.

b) Други значајан преломан тренутак у развоју култура бронзаног доба чини продор носилаца инкрустоване, најпре Трансданубијске, затим Сримљан (Szeremle) и најзад комплекс Дубовац-Жуто Брдо-Gârla mare, Cârna, Orsoja, Балеј. Развијена фаза ове културе ширила се Дунавом према југозападној Румунији и северозападној Бугарској. У исто време долином Тисе на простор северног Баната и Бачке појављује се »Карпатска варијанта« Hügelgräber културе.

c) Најзад у позном бронзаном добу у Срему, јужном Банату и у мањој мери преко Дунава, на основама Белегиш културе, њене старије фазе, појављују се велике некрополе са црном глачаном керамиком »Гава типа« која ће интегрисати велики простор од Карпата, па преко Трансилваније у Банат до Срема. Појава ове керамике која се типолошки опредељује у Белегиш II-Гава, Медијас у Румунији, прати распрострањен комплекс »остава бронзаних предмета времена Hа А1–А2« какве су познате код нас у Срему, на целом простору Баната у Трансилванији и румунском Подунављу и даље. Са њима се завршава бронзано доба и на просторима Војводине.

Хронолошке и културне одреднице предложене периодизације биле би за Војводину:

1. Рано бронзано доба - 2000/1900 - 1600. год. пре н.е.
Културе: винковачка, Маково (Makó/Macău), моришка, Besenstrich-Stempel (Панчево-Доња Варош);

2. Средње бронзано доба - 1600/1500-1200. год. пре н.е. са позном ватинском културом, раним културама инкрустоване керамике, Остојићево-Gerjen (на северу Баната). У другој фази овог периода развијају се рана Белегиш култура (Белегиш I) у Срему; Hügelgräber на северу Војводине (Банат и Бачка) и развијене културе са инкрустованом керамиком (Дубовац, Жуто Брдо).

2. Позно бронзано доба - 1200-900. год. пре н.е. карактерише појава великих некропола са спаљеним покојницима Белегиш II времена (Белегиш, Роспи Ћуприја, Карабурма, Рафинерија нафте код Панчева, Орешац и Иланџа код Вршца и др.). На овим урнама видан је утицај Гава културе. Северозападни део Бачке и западни Срем били су захваћени крајем овог периода продором носилаца ране Urnenfelder културе са којом у средњој Европи започиње старије гвоздено доба.

Early Iron Age in the Serbian Danube Basin

Nikola Tasić:
HISTORICAL PICTURE OF DEVELOPMENT OF
EARLY IRON AGE IN THE SERBIAN DANUBE BASIN
(Original Scholarly Work)


www.scribd.com/doc/20793689/Nikola-Tasić-Historical-Picture-of-Development-of-Early-Iron-Age-in-the-Serbian-Danube-Basin


Résumé/Summary:

ИСТОРИЈСКА СЛИКА РАЗВОЈА РАНОГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА У СРПСКОМ ПОДУНАВЉУ

Хронолошка граница између бронзаног и старијег гвозденог доба уочљива је на налазиштима у српском Подунављу, посебно у Срему, јужном Банату па и у већем делу западне Румуније, на прелазу II у I милениј пре н. е. То је територијално јако распрострањена Белегиш II – Гава култура коју прати велики комплекс остава Hа А1–А2 периода и бројне некрополе и налазишта са црноглачаном керамиком која, нарочито у финалној фази, доживљава највиши домет (гирланд мотиви, изузетан квалитет израда посуда, максимално углачана црна површина). Престанком употребе ове врсте керемике започиње стварања новог, распрострањеног културног комплекса чија је керамика украшавана печатним мотивима, спиралама и „S” мотивима. Налази ове врсте су ређи на источноалпском простору (у Словенији, источној Аустрији), а знатно чешћи на налазиштима у српском и румунском Подунављу и северозападној Бугарској. Назван је Босут-Басараби комплекс по два добро истражена налазишта: Босут – вишеслојно налазиште у источном Срему и Басараби – велика некропола у Олтенији (Румунија). Временски траје, укључујући његову рану фазу (Калакача-Горнеа), од почетка па до средине I миленија, када на простору Војводине и непосредно уз Дунав на југу долази до краткотрајног продора скитских племена (налази из околине Вршца, са некрополе код Дорослова, из околине Београда – Ритопек, налази са подручја Ђердапа као што су украси из Барача). Налази који се у литератури помињу јужно од Дунава (Злотска пећина или Атеница код Чачка) могли су да доспеју и као предмети трговине између скитских и палеобалканских племена.

Без обзира што је продор скитских племена кратко трајао, он је био несумњиво пресудан за дубље промене које су довеле најпре до нестанка Босут-Басараби комплекса, затим до краткотрајне појаве сремске групе (коју између осталих налаза илуструје и чурушка остава) и првог таласа продора келтских племена из средње Европе у јужну Панонију и српско Подунавље. Стабилизација Келта припада нешто млађем времену, почетак III века пре н. е., после њиховог пораза код Делфа 279. године, када се враћају на север и у српском Подунављу оснивају бројна насеља. У античким изворима они су забележени као Скордисци, који су у Срему и јужно од Дунава у северној Србији основали своју државу.

Svetilište Jupitera Dolihenusa

Ljubinka Vuković:
Svetilište Jupitera Dolihenusa u Brzoj Palanci



http://razvitak.4shared.com/
http://www.scribd.com/doc/20153766/Svetilište-Jupitera-Dolihenusa-u-Brzoj-Palanci

Praistorijska ishrana u srednjem Podunavlju

Aleksandar Medović:
ŠTA SU JELI NAŠI PRAISTORIJSKI PRECI?

Votivni (kultni)
hleb od gline iz neolita,
Potporanj, Vojvodina

Koliko puta vam se desilo da vam ručak zagori? Ovaj maler pratio je i prastanovnike srednjeg Podunavlja. Kad se organska biljna materija izloži visokoj temperaturi ona se vremenom ugljeniše. Ugljenisani ostaci plodova i semena biljaka ne podležu procesima biološkog razlaganja i tako ostaju vekovima očuvani u zemlji. Vatra je bila sveprisutna u praistorijskim naseljima. Služila je kao izvor toplote i svetlosti, bila je izvor života. U njoj su završavali ostaci jela kao i "ono što je palo na pod". Prilikom čišćenja uvek nešto promakne pored vatre ili peći, ne sagori sasvim i zavuče se na nepristupačno mesto u kući i tamo ostane zauvek. Setite se samo šta vam se sve nalazi iza šporeta? Ni u praistoriji ljudi nisu hteli da znaju šta im se sve nalazi iza peći. Njihove kuće su imale drvene konstrukcije i krovove od trske. Idealan materijal za brzo širenje plamena. Onog trenutka kad se izgubi kontrola nad vatrom, ona se pretvara u pravu stihiju. U velikim, utvrđenim naseljima, prolazi između kuća bili su uski, svega pola do jedan metar širine. U čestim požarima stradala bi cela naselja zajedno sa rezervama hrane. Zbog velike energetske vrednosti ratarskih proizvoda, čuvanih u silosima i jamama, dolazilo je do velikih eksplozija u kojima bi zatim ugljenisani plodovi bukvalno zasuli celo naselje. Idealna prilika za arheobotaničare da nam kažu šta su sve drevni stanovnici uzgajali i čime su se hranili.

Piraunos

Osnovu praistorijskog, kao i današnjeg ratarstva, čine tri grupe useva: žitarice, mahunarke i biljke uljarice. U ljudskoj ishrani žitarice su pokrivale najveći deo potreba za ugljenim hidratima, mahunarke su bile izvor biljnih proteina, biljke uljarice su pune esencijalnih (za život neophodnih) nezasićenih masnih kiselina. U Panonskom basenu nije bilo teško pronaći mesto sa plodnim tlom i obiljem vode. Na izbor lokacije za izgradnju naselja, pre svega, uticao je strateški i odbrambeni položaj ovog područja. Na ondašnjim njivama rasle su sledeće žitarice: ječam (obuveni i neobuveni), jednozrna i dvozrna pšenica, krupnik, hlebna (meka) pšenica kao i jedna vrsta pšenice - timofejeva pšenica (?), čija semena su nalik dvozrnoj. Gajeni su još proso i u manjem obimu italijanski muhar. Raž i ovas nisu imali veliki značaj u ishrani praistorijskh ljudi, njihovo vreme će tek doći. Mahunarke (sočivo, grašak, grahorica, sastrica, bob i naut) su i onda korišćene u plodoredu za održavanje plodnosti zemljišta. Njihova proizvodnja sigurno nije bila podređena proizvodnji žitarica. Imala je isti značaj. Lan, lanak, mak, iberijska zmajeva glava (lalemancija) i strižuša čine inventar biljaka od kojih se dobijalo ulje. Lan ima dvostruku upotrebnu vrednost. Od njegove stabljike se mogu dobiti vlakana za izradu tkanina i vrpci, a od semena ulje. Navedene žitarice, mahunarke i biljke uljarice nisu sve u isto vreme gajene, niti su imale isti značaj u različitim kulturama koje su se smenjivale na ovim prostorima. Svaki narod imao je, a i dan danas ima svoju kuhinju koja se razlikuje od one kod najbližih suseda. Vojvođani su oduvek bili ponosni na razlike u jelovnicima.

Ovo su bile osnove sirovine. Kako su ih prerađivali i od njih spravljali dnevne obroke? Kako su ti obroci izgledali? Svako domaćinstvo posedovalo je žrvanj sa tučkom (batom) za ručno mlevenje žitarica. Za izradu žrvnjeva u praistoriji uglavnom je korišćena jedna vrsta peščara koja ima meku i tvrdu strukturu. Meka struktura se prilikom upotrebe brže haba i žrvanj je uvek nazubljen kao krupna šmirgla pa žito ne isklizava ispod gornjeg kamena te se bolje i brže melje. Tako samleveno krupnije brašno, prekrupa ili griz, uvek su puni sitnog peska i kamenčića. Ma šta da su bili krajnji proizvodi, ove tvrde primese su se neminovno osećale u hrani. Ali ne samo one. O sasvim čistim, nekontaminiranim usevima, bez primesa semena drugih žitarica i korova, u praistoriji ne može da bude ni reči. Navešćemo samo jedan primer, kukolj. Stepen kontaminicaje ovog otrovnog uljeza u ostavama ozime jednozrne pšenice mogao je nekoliko puta da prekorači današnje dozvoljene granične vrednosti za upotrebu u stočnoj ishrani.

Slika levo: Praistorijska biljka uljarica.
Seme iberijske zmajeve glave
(lalemancija - Lallemantia iberica),
Feudvar, Vojvodina

Slika desno: Praistorijska žitarica.
Osnova račve klasića timofejeve pšenice (?)
Triticum timopheevi, Feudvar, Vojvodina

Da li su se praistorijski ljudi trovali od kukolja? U to nisam uveren. Velika, koliko i samo zrno žitarice domaćina, crna semena kukolja su ipak lako prepoznatljiva i jednostavno se izdvajaju ručnim prebiranjem dnevnih porcija. I danas domaćice, mada nerado i bez velikog razmišljanja, prebiraju pirinač i pasulj. U vreme teških godina, kada je hrane bilo malo, jeli su sve, pa čak i neke stvari za koje nisu bili sasvim sigurni da im neće škoditi. Vredelo je napuniti trbuh bez obzira na potencijalne rizike. Još jedan problem stajao je pred praistorijskim stanovnicima srednjeg Podunavlja. Kako odvojiti plevu koja čvrsto obavija seme jednozrne i dvozrne pšenice, timofejeve pšenice (?), krupnika, prosa i italijanskog muhara? Vatra je opet odgovor na sve probleme. Jedan od načina odvajanja zrna od pleve sastojao se u tome što su obuvena semena zagrevana do određene temperature u posebnim posudama sa spoljnim nosačem i ložištem, piraunosima. Pritom je pleva postajala krta i trošna pa se tucanjem u stupi lakše odvajala od zrna. Za razliku od navedenih žitarica, zrno obuvenog ječma sraslo je sa plevom. Mnogo rada. Šta bi praistorijske domaćice rekle za današnja gotova jela i mikrotalasne pećnice?

Ovo su bile osnove sirovine. Kako su ih prerađivali i od njih spravljali dnevne obroke? Kako su ti obroci izgledali? Svako domaćinstvo posedovalo je žrvanj sa tučkom (batom) za ručno mlevenje žitarica. Za izradu žrvnjeva u praistoriji uglavnom je korišćena jedna vrsta peščara koja ima meku i tvrdu strukturu. Meka struktura se prilikom upotrebe brže haba i žrvanj je uvek nazubljen kao krupna šmirgla pa žito ne isklizava ispod gornjeg kamena te se bolje i brže melje. Tako samleveno krupnije brašno, prekrupa ili griz, uvek su puni sitnog peska i kamenčića. Ma šta da su bili krajnji proizvodi, ove tvrde primese su se neminovno osećale u hrani. Ali ne samo one. O sasvim čistim, nekontaminiranim usevima, bez primesa semena drugih žitarica i korova, u praistoriji ne može da bude ni reči. Navešćemo samo jedan primer, kukolj. Stepen kontaminicaje ovog otrovnog uljeza u ostavama ozime jednozrne pšenice mogao je nekoliko puta da prekorači današnje dozvoljene granične vrednosti za upotrebu u stočnoj ishrani. Da li su se praistorijski ljudi trovali od kukolja? U to nisam uveren. Velika, koliko i samo zrno žitarice domaćina, crna semena kukolja su ipak lako prepoznatljiva i jednostavno se izdvajaju ručnim prebiranjem dnevnih porcija. I danas domaćice, mada nerado i bez velikog razmišljanja, prebiraju pirinač i pasulj. U vreme teških godina, kada je hrane bilo malo, jeli su sve, pa čak i neke stvari za koje nisu bili sasvim sigurni da im neće škoditi. Vredelo je napuniti trbuh bez obzira na potencijalne rizike. Još jedan problem stajao je pred praistorijskim stanovnicima srednjeg Podunavlja. Kako odvojiti plevu koja čvrsto obavija seme jednozrne i dvozrne pšenice, timofejeve pšenice (?), krupnika, prosa i italijanskog muhara? Vatra je opet odgovor na sve probleme. Jedan od načina odvajanja zrna od pleve sastojao se u tome što su obuvena semena zagrevana do određene temperature u posebnim posudama sa spoljnim nosačem i ložištem, piraunosima. Pritom je pleva postajala krta i trošna pa se tucanjem u stupi lakše odvajala od zrna. Za razliku od navedenih žitarica, zrno obuvenog ječma sraslo je sa plevom. Mnogo rada. Šta bi praistorijske domaćice rekle za današnja gotova jela i mikrotalasne pećnice?

Pogača je najadekvatniji opis za izgled ondašnjeg hleba pravljenog od brašna, pre svega meke pšenice i krupnika. Soli u praistoriji nije bilo na pretek. Bila je skupa i zbog toga strogo dozirana. Od brašna jednozrne i dvozrne pšenice se isto tako može zamesiti hleb, međutim ove žitarice su vrlo rado kuvane. Od njih su uglavnom pravljne kaše. Kaša je bila najvažniji, svakodnevni, obrok praistorijskih ljudi. Ona se može skuvati i od prosa i od ječmene prekrupe ili griza. Bolje kaše su pravljene sa kozjim, ovčijim ili kravljim mlekom, možda sa dodatkom sira. Ukoliko se uzme u obzir da meda u praistoriji nije bilo u izobilju, sladunjave kaše su bila omiljena hrana za decu. Biljnog, kristalnog šećera nije bilo. Ječmeni hleb (bolje reći - nisko narasla lepinja) mora vrlo brzo da se pojede, u protivnom postaje tvrd kao kamen. Od mahunarki, kao i danas, kuvana su variva. Pronađeni začini kao što su mirođija, divlja mrkva, celer, pastrnjak popravljali su ukus bljutavih jela. Jeste li ikad jeli žirove hrasta? Ako je dobar za svinje, onda je i za ljude. Bar tako su mislili i radili naši preci. Malo gorko ako se prethodno ne ispeče, ali u nesrećnim vremenima itekako dobro dođe. Slično žiru korišćen je i vodeni orašak sa obala vojvođanskih reka. To je vodena biljka koja pluta na površini vode. Nalik je orahu sa četiri trna. Sadrži puno skroba i proteina a vrlo malo masti. Jede se sirov, pečen ili kuvan kao kesten.

Žrvanj sa batom

A šta su pili? Pivo. Ono može da se napravi od skoro svake žitarice, ali posedujemo materijalne dokaze da su koristili ječam i dvozrnu pšenicu da bi od njih dobili osnovu za pravljenje piva - slad. Pivo je bilo brzo kvarljivo, neprovidno i bez danas vrlo dobro poznatog pivskog začina, hmelja. Možda su u te svrhe koristili neku drugu biljku, kao na primer buniku. Prema dosadašnjim arheobotaničkim analizama, hmelj je u Evropi počeo da se gaji tek početkom srednjeg veka. Pivo je bilo domaće, za razliku od vina. Do sada nemamo indicija koje bi nam ukazale na mogućnost proizvodnje vina na ovim prostorima pre dolaska Rimljana. Mada su postojale odlične trgovačke i kulturne veze sa Mikenskim svetom, stari Vojvođani nisu poznavali tajnu gajenja vinove loze. U praistorijskim naseljima pronađene su samo koštice divlje loze. Divlja loza raste u šumama pored reka i do njenih plodova dolazi se teško. Za proizvodnju vina nedovoljno. I još nešto, stara izreka "kad na vrbi rodi grožđe! " ipak ima smisla.

Voće je u nedostatku kulturnih varijeteta sakupljano iz okoline naselja. Gostili su se šumskim jagodama, aptovinom, trnjinom, kupinama, malinama, drenom, divljim kruškama i jabukama, zovom, i već pomenutim divljim grožđem.

Ukoliko sad sedite za stolom i jedete varivo od sočiva u kojem se nalazi parče šunke ili slanine, sa više crnim nego belim hlebom i čašom piva, setite se da je ovo pre skoro četiri hiljade godina bio uobičajen obrok naših praistorijskih predaka. Prijatno.

Tajna izgubljenih Etruraca

Momčilo Đurić:
TAJNA IZGUBLJENIH ETRURACA

Pre oko 2.600 godina u Toskani, na Apeninskom poluostrvu živeo je i napredovao jedan narod koji se na prelasku iz stare u novu eru utopio i nestao u masi latinskog naroda. Za sobom je ostavio velika umetnička dela, ali i jezik i pismo koje arheolozi ni do danas nisu uspeli da rastumače.

Sarkofag bračnog para

Sedamdesetih godina grupa italijanskih i američkih arheologa iskopavala je kod italijanskog obalskog gradića Porto Klementino, dvadesetak kilometara severno od Rima, tragajući za ostacima grada sagrađenog još u rimsko doba. Iz starih letopisa arheolozi su znali da se tu radi o rimskom gradu Kraviska, ali njihova iskopavanja nisu imala cilj da pronađu i prouče taj rimski grad, već nešto drugo. Iz satelitskih snimaka videli su da se ispod ostataka rimskog grada Kraviska nalaze još stariji tragovi čitave mreže puteva, ulica i zidova. Njihova dalja iskopavanja pokazala su da se ispod rimskog Kraviska stvarno nalaze ostaci neke ranije civilizacije, a pronađeni objekti i predmeti u dubljim slojevima potvrdili su njihovu sumnju da se tu radi o gradu prastarih Etruraca.

Za arheologe su ova iskopavanja imala veliki značaj jer bi im pronađeni predmeti i zapisi možda mogli pomoći da reše neke zagonetke o tom tajanstvenom narodu koji se u smutnim istorijskim vremenima, zbog niza nesrećnih okolnosti, potpuno izgubio. Danas, dva milenijuma od vremena kada je taj narod počeo da nestaje, arheolozi ovakvim iskopavanjima pokušavaju da utvrde ko su i kakav narod bili Etrurci.

Tokom petog i šestog veka p.n.e. Etrurci su kontrolisali veći deo Apeninskog poluostrva. Glavna oblast iz koje su vladali nalazila se u Srednjoj Italiji, između reka Tibar i Arno i Tirenskog mora, koja je kasnije nazvana Toskana. Stari Grci su ostavili neke pisane zapise o Ertrurcima, ali su oni u većini slučajeva veoma kratki, netačni, pa i kontradiktorni. U jednom grčkom zapisu stoji, na primer, da su se Etrurci doselili na Apeninsko poluostrvo iz neke daleke zemlje, a u drugom da su bili starosedeoci tog poluostrva. Ovakvi zapisi sigurno ne mogu da budu od pomoći arheolozima.

Rimljani su bolje od Grka poznavali Etrurci, jer su im oni svojevremeno bili glavni protivnici za vlast na Apeninskom poluostrvu. U prvo vreme Etrurci su držali svu vlast na poluostrvu, ali zbog toga što tu vlast nikada nisu umeli dobro da organizuju, njihove gradove su jedan za drugim preoteli bolje disciplinovani Rimljani, a zatim i čitavu vlast na poluostrvu. Do konačnog sloma etrurske vlasti na poluostrvu došlo je oko dve stote godine pre n.e., ali Etrurci kao narod nisu u to vreme nestali. Tokom prvog veka hrišćanske ere znatan broj Etruraca je još uvek živeo na poluostrvu.

Etrurci su na vrhuncu svoje moći bili moćan i bogat narod koji je voleo i uživao u luksuzu. Najraniji Rimljani, koji su bili prilično siromašni i surovi, bili su zapanjeni moralom Etruraca. Slike i crteži na etrurskim grobovima, koji nam daju ono malo podataka o životu i religiji Etruraca, prikazuju iznenađujuće kontraste ustreptale senzualnosti sa sumornim i često neobuzdanim pogledima na zagrobni život.

Kada su jednom prestali da budu glavni protivnici i opasnost za vlast, Rimljani su Etrurce počeli visoko da cene. Mnoge od najuglednijih rimskih porodica počele su da tvrde i da se hvale da „u njihovim žilama teče etrurska krv“. Smatrali su ih za star i veoma mudar narod koji je posedovao mnoga natprirodna, magijska znanja. U rimskom društvu su prihvatani kao mudraci i proroci, pa je i sama reč Etrurac uzimana kao sinonim za čarobnjaka.

Međutim, Etrurci su postepeno počeli da gube svoj identitet i da se utapaju u opštu masu latinskog naroda. Rimski imperator Klaudije, koji je vladao od 41. do 54. godine n.e., shvatio je da će, ako se nešto brzo ne uradi, veliki deo etrurskog znanja nestati bez traga i glasa. Zbog toga je kao učen čovek (a ne ludak kako su ga istoričari često prikazivali), sam prionuo i napisao istoriju Etruraca i rečnik njihovog jezika. Na nesreću, oba ova dela su zauvek izgubljena. Iz tog razloga se od arheologije i očekuje da popuni mnoge praznine o Etrurcima i zadatak arheologa u tom pogledu nije nimalo lak.

Statua vučice koja doji Romula i Rema

Nepoznati jezik i pismo

Prva velika prepreka na tom putu jeste to što niko od naučnika nije uspeo da protumači njihov jezik i pismo. Većina jezika u zapadnom svetu, od sanskrita starih Indijaca do savremenog engleskog jezika, pripada porodici jezika koji se naziva indoevropski. Svi ti jezici imaju zajedničko poreklo i određene sličnosti. Kada se naučnici suoče s nekim nepoznatim jezikom iz porodice indoevropskih jezika oni su obično u stanju da ga protumače, jer u opštim crtama znaju na koji način su ti jezici sagrađeni.

Etrurski je jedan od malobrojnih jezika koji se široko koristio u tadašnjoj Evropi, a koji nije pripadao porodici indoevropskih jezika. U stvari, koliko su naučnici uspeli dosada da utvrde, etrurski jezik nema nikakve srodnosti ni sa jednim jezikom koji se govorio u svetu. Mnoge razočaravajuće i neuspešne pokušaje učinili su dosada naučnici da protumače njihov jezik.

Ukoliko se ne dođe do nekih novih i iznenađujućih arheoloških otkrića malo je verovatno da će se postići uspeh u pokušajima da se protumači etrursko pismo. Nepoznato pismo naučnici su u stanju da protumače samo ako imaju dovoljno uzoraka takvog pisma. Na žalost, dosad je pronađeno vrlo malo uzoraka etrurskog pisma. Etrurci su bili narod visoke kulture i sigurno je da su raspolagali bogatim književnim delima, ali nijedno od njih nije sačuvano, ili nije barem dosad pronađeno.

Stari narodi u Mesopotamiji pisali su na glinenim tablicama, za koje se može reći da su gotovo neuništive, pa je stoga veliki broj tih tablica ostao i sačuvan. Stari Egipćani su pisali na papirusu koji je podložan propadanju, ali zahvaljujući suvoj klimi u Egiptu, dosad je sačuvano na milione svitaka papirusa. Etrurci su za pisanje najverovatnije koristili neki neki materijal koji je bio podložan propadanju, i koji u uslovima klime na Apeninskom poluostrvu nije bio pogodan za čuvanje. I tako je ispalo da iako su narodi u Mesopotamiji i Egiptu živeli i napredovali hiljadama godina pre Etruraca danas se o njima zna mnogo više nego o Etrurcima.

Većina uzoraka koja je ostala od etrurskog pisma potiče od nekoliko stotina zapisa sa njihovih grobova. To su, uglavnom veoma kratki zapisi, najčešće od jedne do dve reči. Kada bi se te reči mogle protumačiti sigurno bi to bilo ime sahranjene osobe, a to naučnicima ne bi ništa reklo o samim Etrurcima. Do sada je pronađeno svega devet ili deset etrurskih zapisa od tridesetak reči, iz kojih arheolozi ne mogu baš mnogo saznati o njima.

Krilati konji nepoznatog etrurskog umetnika

Poreklo jezika

Arheolozi su se u prvom redu zapitali odakle Etrurci i njihov čudan jezik potiču? Neki stari zapisi govore da su Etrurci na Apeninsko poluostrvo stigli iz neke daleke zemlje, ukazujući da bi ta daleka zemlja mogla biti Lidija, što je stari naziv za jedan deo Male Azije. I većina današnjih naučnika se slaže s obzirom da je etrurski jezik potpuno različit od svih jezika koji su se govorili u Evropi, da je postojbina Etruraca najverovatnije Mala Azija. Takođe i činjenica što je Porto Klementino lučki grad Etruraca na obali Tirenskog mora ide u prilog hipotezi da Apeninsko poluostrvo nije njihova postojbina. To ukazuje da su Etrurci bili narod pomoraca i trgovaca i da im se u početku moć sastojala u pomorskoj trgovini i gradnji trgovačkih gradova na obalama Sredozemnog mora, a da se kasnije i postepeno ta moć širila i po unutrašnjosti Apeninskog poluostrva.

Danas je dobro poznato gde su se nalazili značajniji etrurski gradovi. Zbog toga što su Etrurci svoje kuće po gradovima većinom gradili od drveta one se tokom prohujalih vekova nisu mogle sačuvati, pa su potpuno propale. Međutim svoje mrtve oni su pokopavali u lepo ukrašenim kamenim grobovima, sarkofazima, koji se u današnjoj Italiji mogu pronaći na mnogim mestima.

U mnogim delovima Toskane pljačkanje Etrurskih grobova bilo je jedno vreme glavno zanimanje, pa je i to jedan od razloga što su se Etrurci „izgubili“ u ljudskoj istoriji. U ranim godinama devetnaestog veka predmeti iz etrurskih grobova počeli su sve više da se pojavljuju na italijanskom i evropskom tržištu. Ljudi su prvo bili očarani, a ubrzo gotovo i opsednuti čudovišnim i prekrasnim umetničkim predmetima Etruraca. Može se reći da je bogate kolekcionare i upravnike muzeja zahvatila jedno vreme prava etruromanija. Sve što je i malo „mirisalo“ na etrurske umetničke predmete dobijalo je na tržištu ogromnu cenu. Niko od bogatih kupaca nije zanimalo na koji način su prodavci došli do tih predmeta.

Etrurska groblja su se prostirala na velikim površinama i bila su to pravi gradovi mrtvih. Tipična etrurska grobnica ili grob, sastojao se od jedne podzemne prostorije čiji je krov u vidu kubeta nešto malo izvirivao iznad površine zemlje. Unutrašnji zidovi grobnice bili su ukrašeni jarko obojenim freskama, prizorima iz etrurskog života i njihovim predstavama o zagrobnom svetu. Tela umrlih Etruraca stavljana su u kamene sarkofage na kojima se odozgo nalazilo izvajano telo umrlog sa glavom nalakćenom na jednu ruku. Ove skulpture bile su pune života, a često su odavale i pravu veselost. U grobnicu su, pored sarkofaga, stavljani i svi oni predmeti za koje se smatralo da će umrlom biti potrebni u zagrobnom životu. Kada se radilo o bogatom čoveku, a takvih je bio zamašan broj, ti predmeti su predstavljali pravo bogatstvo jer su veštom rukom umetnika bili načinjeni od plemenitih metala i dragog kamenja. Predmeti iz dobro sačuvane grobnice jednog bračnog para Etruraca ispunili su čitavu jednu halu u vatikanskom muzeju. Međutim, od hiljade etrurskih grobova i grobnica u Italiji više od devedeset i devet odsto detaljno je opljačkano tokom proteklog vremena.

Apolon iz Veja