Zajedničko poreklo indoevropskih jezika

ZAJEDNIČKO POREKLO INDOEVROPSKIH JEZIKA

Uzmite reči koje se javljaju u istom obliku i sa istim značenjem u svih sedam grana arijevske porodice i u njima ćete naći najautentičnije i najpoverljivije podatke u kojima možete pročitati misli naših predaka, pre nego što su postali Hindusi, ili Persijanci, ili Grci, ili Rimljani, ili Kelti, ili Teutonci, ili Sloveni. Naravno, pojedini od ovih starih rukopisa su mogli biti zagubljeni u jednoj ili drugoj od ovih sedam grana arijevske porodice, ali čak i tada, ako ih pronađemo u šest, ili pet, ili četiri, ili tri, ili čak samo dve od njenih originalnih grana, verovatnoća ostaje, osim ako možemo dokazati kasniji istorijski kontakt između ovih jezika, da su ove reči postojale pre velikog arijevskog odvajanja. Ako nađemo agni, što znači vatra, u sanskrtu, i ignis, što znači vatra, u latinskom, možemo bezbedno zaključiti da je vatra bila poznata nepodeljenim Arijevcima, čak i da se nikakav trag istog imena za vatru ne pojavi ni na jednom drugom mestu. A zašto? Zato što ne postoje indikacije da je latinski ostao u dužem jedinstvu sa sanskrtom od bilo kog drugog arijevskog jezika, ili da je latinski mogao pozajmiti takvu reč iz sanskrta, nakon što su ova dva jezika postala zasebna. Kroz, međutim, litvansko ugnis i škotsko ingle, možemo pokazati da su slovenski i moguće teutonski jezici poznavali istu reč za vatru, iako su je vremenom zamenili drugim rečima. Reči, kao i sve ostale stvari će umreti, i zašto treba da žive na jednom tlu, venu i nestaju na drugom, nije uvek lako reći. Šta je postalo od ignis, na primer, u svim romanskim jezicima? Ona je uvenula i iščeznula, verovatno zato što je, nakon što je izgubila svoj poslednji neakcentovani slog, postala nepogodna za izgovor; a druga reč fokus, što je na latinskom značilo ognjište, oltar, je zauzela njeno mesto.

Pretpostavimo da bi želeli da znamo da li su antički Arijevci pre ovog odvajanja poznavali miša: samo bi trebali da konsultujemo glavne arijevske rečnike i našli bi na sanskrtu mûsh, na grčkom μûs, na latinskom mus, na staroslovenskom myse, na starovisoko nemačkom mûs, što nam dozvoljava da je, u vremenu toliko udaljenom od našeg da se osećamo obaveznim da ga izmerimo po indijskoj pre nego našoj hronologiji, miš bio poznat, to jest, imenovan, shvaćen i prepoznat kao jedinstvena vrsta, koja se ne može pomešati sa bilo kojom drugom štetočinom.

A ako bi upitali da li je neprijatelj mišiji, mačka, bila poznata u istom udaljenom vremenu, osećali bi se opravdanim ako odlučno kažemo, ne. Mačka se na sanskrtu kaže mârgâra vidâla. Na grčkom i latinskom reči koje su obično date za mačku, yaλεη i aiλovpos, mustella i felis, nisu originalno označavale pitomu mačku, već lasicu ili kunu. Naziv za pravu mačku na grčkom bio je kάtta, na latinskom catus i ove reči su dale imena za mačku u svim teutonskim, slovenskim i keltskim jezicima. Sama životinja je, koliko do sada znamo, stigla u Evropu iz Egipta, gde je vekovima obožavana i pripitomljavana; a kako ovo prispeće verovatno datira iz četvrtog veka n. e., možemo sasvim lako razumeti da zajedničko ime za nju nije moglo postojati kada su se arijevske nacije razdvojile.

U ovom smislu više ili manje kompletna slika stanja civilizacije, pre arijevskog razdvajanja, može se i jeste rekonstrisana, nalik je mozaiku sklopljenom od fragmenata antičkog kamenja; i sumnjam da li ćemo, u praćenju istorije ljudskog uma, ikada stići do dubljeg sloja od onoga koji nam je otkriven pritičućim zracima različitih arijevskih jezika.

Niti je to sve; jer čak je i taj protoarijevski jezik, kakav je rekonstruisan iz ruševina razasutih u Indiji, Grčkoj, Italiji i Nemačkoj, jasno rezultat dugog, dugog procesa misli. Čovek se zaprepasti pred hronološkim ograničenjima kada gleda u toliko daleke životne periode. Ali ako shvatamo sanskrt kao savršeni književni jezik, potpuno različit od grčkog i latinskog, 1500 pre n. e., gde se mogu te grane sanskrta, grčkog i latinskog sastajati, dok ih pratimo do njihovog zajedničkog govora? A potom, kada smo propratili ove moćne nacionalne grane nazad do njihovog zajedničkog sastajališta, čak i tada taj zajednički jezik izgleda kao stena izlizivana i uglačavana godinama osekom i tokom misli. Nalazimo u tom jeziku složenicu, na primer, kao što je asmi, jesam, grčko εσμi. Šta bi drugi jezici dali za tako čist koncept kao što je jesam? Mogu reći, ja stojim, ili ja živim, ili ja rastem, ili ja radim, ali je samo malom broju jezika data mogućnost da kažu ja jesam. Nama se ništa ne čini prirodnijim od pomoćnog glagola jesam; a svi ti napori leže ispod nivoa zajedničkog protoarijskog govora. Mnogi različiti načini su otvoreni, pokušani, takođe, da bi se došlo do složenice kakva je asmi, i takvog koncepta kakav je ja jesam. Ali svi su ostavljeni, i samo ovaj je ostao, i zauvek je sačuvan u svim jezicima i svim dijalektima arijevske porodice. U as-mi, as je koren, a u složenici as-mi, predikativni koren as, biti, je prediciran od mi, ja. Ali nijedan jezik ne bi mogao odjednom stvoriti toliko prazan, ili, ako više volite, toliko opšti koren kao as, biti. As je originalno značilo disati, odakle imamo asu, dah, duh, život, takođe âs, usta, latinski ôs, ôris. Neprestanim habanjem i kidanjem ovaj koren as, disati, je najpre morao da izgubi sve znake svog originalnog materijalnog karaktera, pre nego što je mogao da proizvede to čisto apstraktno značenje postojanja, bez ikakve kvalifikacije, koje je do viših operacija misli prevelo istu službu koju nula, slično invenciji indijskog genija, treba da prevede u aritmetici. Ko će reći koliko je dugo trenje koje je promenilo as, disati, u as, biti, trajalo? Čak je i koren as, disati, bio arijevski koren, ne semitski, niti, turanski. On je posedovao istorijsku individualnost – on je bio rad naših predaka, i predstavlja nit koja nas spaja u našim mislima i rečima sa onima koji su najpre mislili na nas, sa onima koji su najpre govorili za nas, i čije misli i reči ljudi još uvek misle i govore, iako su od njih udaljeni hiljadama, može biti stotinama hiljada godina.

Friedrich Max Müller:
Čemu nas Indija može naučiti?
(India, What can it Teach Us?)