Постови
MILOST SUROVOG GALERIJA
Car u poslednjim satima života zatražio da prestanu progoni hrišćana. Konstantinova majka Jelena žena nevažnog porekla
U vojnom logoru u Jorku, u Britaniji, gde je najradije boravio, 25. jula 306. godine preminuo je Konstancije Hlor. Premda je bio značajna istorijska ličnost, kasnije je upamćen pre svega kao otac Konstantina Velikog. Njegova porodica je poticala s Balkanskog poluostrva, iz podunavske provincije priobalne Dakije. Ženio se dva puta: iz prvog braka, s Jelenom, imao je sina Konstantina Velikog, a iz drugog šestoro dece. Kasniji vizantijski pisci su Konstanciju dodali epitet Hlor, što bi značilo zeleni, odnosno bledi.
Po smrti Konstancija Hlora, vojska je bez mnogo oklevanja proglasila njegovog sina Konstantina Velikog za avgusta. Galerije, avgust na Istoku, priznao je Konstantinovo uzdizanje, ali samo kao cezara. Konstantin, koga će istorija s razlogom prozvati Veliki, rođen je 273. ili 274. godine u Medijani kod današnjeg Niša. Konstantinova majka Jelena bila je žena nevažnog porekla, služavka ili gostioničarka, koja je navodno pronašla i iskopala Hristov krst.
Posle Konstantinovog uzdizanja u Britaniji 306, sledeće, 307. godine pretorijanci su za cara proglasili Maksencija, sina bivšeg avgusta Maksimijana, što je značilo da na Zapadu postoje tri cara: Sever, Konstantin Veliki i Maksencije. Galerije nije priznao Maksencijevo uzdizanje, jer je narušavalo tetrarhiju, a imao je i neke lične razloge. On je imenovao Severa za avgusta i uputio ga na Italiju koju je držao Maksencije, a kojem se u međuvremenu pridružio otac Maksimijan, nekadašnji avgust koji se nikad nije iskreno odrekao vlasti. Građanski rat se više nije mogao izbeći. Ostareli Dioklecijan, koji je penzionerske dane provodio okopavajući vrt i sadeći biljke, s gorčinom je shvatao da se njegov sistem tetrarhije nepovratno urušava.
Da bi se razrešila kriza kojoj se kraj nije ni naslućivao, Galerije je u pomoć pozvao Dioklecijana, tvorca tetrarhije i najveći autoritet u Rimskom carstvu. Sastanak je održan u Karnuntumu, nadomak današnjeg Beča. Imenovan za konzula 308. godine, Dioklecijan je predsedavao sastanku i naglasio da se on neopozivo povukao s vlasti još 305, pa je odbio da se vrati, a to je savetovao i svom bivšem ratnom drugu i savladaru Maksimijanu, koji se pojavio među učesnicima. Predloženo je da se prizna Konstantin Veliki, ali ne kao avgust već samo kao cezar, dok je za avgusta predložen novi čovek - Licinije - Galerijev saborac i valjan vojskovođa koji je stekao ugled u ratovima protiv Persije.
Umesto da razbistri postojeće stanje, sastanak u Karnuntumu 308. ga je učinio još zamršenijim, jer je broj nezadovoljnih porastao. Saglasno sporazumu, vlast su delili Galerije, Licinije, Konstantin i Maksimin Daja, dok Maksencije nije bio priznat.
Konstantin je bio svestan da mu predstoji rat protiv Maksencija, pa je najpre preuzeo Španiju. Maksencije ga je, kao ubicu svog oca, u Rimu proglasio za “narodnog neprijatelja”. Pri tom je zaboravio da se prema ocu Maksimijanu ni on sam nije ponašao nimalo bolje nego Konstantin, već ga je izbacio iz Rima i Italije. Konstantin je najpre pokušao da izgladi sukob, ali mu to nije pošlo za rukom.
U vojnom logoru u Jorku, u Britaniji, gde je najradije boravio, 25. jula 306. godine preminuo je Konstancije Hlor. Premda je bio značajna istorijska ličnost, kasnije je upamćen pre svega kao otac Konstantina Velikog. Njegova porodica je poticala s Balkanskog poluostrva, iz podunavske provincije priobalne Dakije. Ženio se dva puta: iz prvog braka, s Jelenom, imao je sina Konstantina Velikog, a iz drugog šestoro dece. Kasniji vizantijski pisci su Konstanciju dodali epitet Hlor, što bi značilo zeleni, odnosno bledi.
Po smrti Konstancija Hlora, vojska je bez mnogo oklevanja proglasila njegovog sina Konstantina Velikog za avgusta. Galerije, avgust na Istoku, priznao je Konstantinovo uzdizanje, ali samo kao cezara. Konstantin, koga će istorija s razlogom prozvati Veliki, rođen je 273. ili 274. godine u Medijani kod današnjeg Niša. Konstantinova majka Jelena bila je žena nevažnog porekla, služavka ili gostioničarka, koja je navodno pronašla i iskopala Hristov krst.
Posle Konstantinovog uzdizanja u Britaniji 306, sledeće, 307. godine pretorijanci su za cara proglasili Maksencija, sina bivšeg avgusta Maksimijana, što je značilo da na Zapadu postoje tri cara: Sever, Konstantin Veliki i Maksencije. Galerije nije priznao Maksencijevo uzdizanje, jer je narušavalo tetrarhiju, a imao je i neke lične razloge. On je imenovao Severa za avgusta i uputio ga na Italiju koju je držao Maksencije, a kojem se u međuvremenu pridružio otac Maksimijan, nekadašnji avgust koji se nikad nije iskreno odrekao vlasti. Građanski rat se više nije mogao izbeći. Ostareli Dioklecijan, koji je penzionerske dane provodio okopavajući vrt i sadeći biljke, s gorčinom je shvatao da se njegov sistem tetrarhije nepovratno urušava.
Da bi se razrešila kriza kojoj se kraj nije ni naslućivao, Galerije je u pomoć pozvao Dioklecijana, tvorca tetrarhije i najveći autoritet u Rimskom carstvu. Sastanak je održan u Karnuntumu, nadomak današnjeg Beča. Imenovan za konzula 308. godine, Dioklecijan je predsedavao sastanku i naglasio da se on neopozivo povukao s vlasti još 305, pa je odbio da se vrati, a to je savetovao i svom bivšem ratnom drugu i savladaru Maksimijanu, koji se pojavio među učesnicima. Predloženo je da se prizna Konstantin Veliki, ali ne kao avgust već samo kao cezar, dok je za avgusta predložen novi čovek - Licinije - Galerijev saborac i valjan vojskovođa koji je stekao ugled u ratovima protiv Persije.
Umesto da razbistri postojeće stanje, sastanak u Karnuntumu 308. ga je učinio još zamršenijim, jer je broj nezadovoljnih porastao. Saglasno sporazumu, vlast su delili Galerije, Licinije, Konstantin i Maksimin Daja, dok Maksencije nije bio priznat.
Konstantin je bio svestan da mu predstoji rat protiv Maksencija, pa je najpre preuzeo Španiju. Maksencije ga je, kao ubicu svog oca, u Rimu proglasio za “narodnog neprijatelja”. Pri tom je zaboravio da se prema ocu Maksimijanu ni on sam nije ponašao nimalo bolje nego Konstantin, već ga je izbacio iz Rima i Italije. Konstantin je najpre pokušao da izgladi sukob, ali mu to nije pošlo za rukom.
UBICE RADILE NA SMENU
O surovostima koje su pratile progone hrišćana, Laktancije je zabeležio: “Kada bih imao stotinu usta i gvozdeni jezik, ni onda ne bih mogao nabrojati sva mučenja koja su hrišćani podnosili ... Gvožđe se tupilo i lomilo; ubice su se zamarale i radile na smenu, po redu...”
Godinama dok je trajao građanski rat nastavljao se i hod po mukama hrišćana, koji su i dalje bili izloženi žestokim progonima. Ni silazak sa vlasti Dioklecijana i Maksimijana, 305. godine, nije doneo promenu političkog kursa prema sledbenicima Isusa Hrista. Za hrišćane sa Zapada situacija je bila daleko povoljnija nego za one na Istoku. Konstancije Hlor je nastavio sa svojom umerenom tolerancijom, a u tome ga je sledio i kolega Sever. Njihovu politiku snošljivosti, doduše iz različitih razloga, prihvatili su i Konstantin i Maksencije.
U brutalnosti su prednjačili Galerije i od 305. njegov cezar Maksimin Daja. Kada je ustanovljeno da u jednom mestu u maloazijskoj oblasti Frigiji žive samo hrišćani, ono je spaljeno sa svim stanovnicima. Veliki broj stradalih zabeležen je i u Egiptu, gde je u nekim danima ubijeno deset, zatim dvadeset, a nekad čak šezdeset ili sto hrišćana. Smatra se da ukupan broj hrišćanskih žrtava u progonima na Istoku doseže nekoliko hiljada. Veliki broj njih je mučen, a neki su poslati na prisilni rad u rudnike.
Istinski preokret je nastupio s Galerijevom bolešću, a hrišćani su ga tumačili kao ruku Proviđenja. Mučen boljkom od koje nije bilo leka i opterećen nekom vrstom griže savesti, a polako sve svesniji da višegodišnji progon nije slomio hrišćane i da je čitava akcija promašila cilj, Galerije je na samrtničkoj postelji, 30. aprila 311. godine, objavio edikt kojim je zahtevano da na celokupnoj teritoriji Carstva prestanu progoni.
Galerijev edikt je veoma važan dokument, sa dalekosežnim posledicama, jer se njime opoziva verska politika državnih vlasti koja je upražnjavana više od dve stotine godina. Mukotrpna pravna nesigurnost, koja je iznad njih lebdela poput Damoklovog mača, uklonjena je snagom rimskog zakonodavstva, a to je za njih bilo više nego sloboda u tzv. periodima mira u kojima nije bilo njenog pravnog utemeljenja.
Nekoliko dana po donošenju edikta, Galerije je umro u strašnim mukama, a uskoro se hrišćanskim žiteljima Istoka pokazalo da je njihova radost bila preuranjena.
Godinama dok je trajao građanski rat nastavljao se i hod po mukama hrišćana, koji su i dalje bili izloženi žestokim progonima. Ni silazak sa vlasti Dioklecijana i Maksimijana, 305. godine, nije doneo promenu političkog kursa prema sledbenicima Isusa Hrista. Za hrišćane sa Zapada situacija je bila daleko povoljnija nego za one na Istoku. Konstancije Hlor je nastavio sa svojom umerenom tolerancijom, a u tome ga je sledio i kolega Sever. Njihovu politiku snošljivosti, doduše iz različitih razloga, prihvatili su i Konstantin i Maksencije.
U brutalnosti su prednjačili Galerije i od 305. njegov cezar Maksimin Daja. Kada je ustanovljeno da u jednom mestu u maloazijskoj oblasti Frigiji žive samo hrišćani, ono je spaljeno sa svim stanovnicima. Veliki broj stradalih zabeležen je i u Egiptu, gde je u nekim danima ubijeno deset, zatim dvadeset, a nekad čak šezdeset ili sto hrišćana. Smatra se da ukupan broj hrišćanskih žrtava u progonima na Istoku doseže nekoliko hiljada. Veliki broj njih je mučen, a neki su poslati na prisilni rad u rudnike.
Istinski preokret je nastupio s Galerijevom bolešću, a hrišćani su ga tumačili kao ruku Proviđenja. Mučen boljkom od koje nije bilo leka i opterećen nekom vrstom griže savesti, a polako sve svesniji da višegodišnji progon nije slomio hrišćane i da je čitava akcija promašila cilj, Galerije je na samrtničkoj postelji, 30. aprila 311. godine, objavio edikt kojim je zahtevano da na celokupnoj teritoriji Carstva prestanu progoni.
Galerijev edikt je veoma važan dokument, sa dalekosežnim posledicama, jer se njime opoziva verska politika državnih vlasti koja je upražnjavana više od dve stotine godina. Mukotrpna pravna nesigurnost, koja je iznad njih lebdela poput Damoklovog mača, uklonjena je snagom rimskog zakonodavstva, a to je za njih bilo više nego sloboda u tzv. periodima mira u kojima nije bilo njenog pravnog utemeljenja.
Nekoliko dana po donošenju edikta, Galerije je umro u strašnim mukama, a uskoro se hrišćanskim žiteljima Istoka pokazalo da je njihova radost bila preuranjena.
Нема коментара:
Постави коментар